среда, 27.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:56

Партизан се 1975. изједначио са Реалом

Аутор: Славко Трошељсубота, 14.03.2009. у 22:00
Мој циљ је увек такмичарски успех, а не новац: Влахо Орлић (Фото Добрила Стевановић)

ВИШЕ ОД СПОРТА
Ако се за некога може рећи да је највећи део себе посветио послу, у конкретном случају спорту, у коме је годинама био на светском врху, онда је то Влахо Орлић (74), ватерполиста, а потом, по свим резултатима, један од најбољих ватерполо тренера на свету!

Потврда ове тврдње је и следећи став: „Можда је Чехов погрешио кад је рекао да су сви руски писци изашли испод Гогољевог ’шињела’, али истина је да су све звезде југословенског ватерпола, играчи и тренери, стасали испод ’шињела’ Влаха Орлића”.

То је, на једном конгресу, кад је тема била „Програми и рад стручњака”, рекао Анте Ламбаша, Југословен који је дуго био прво име Светске ватерполо и пливачке федерације. Ове речи похвале тренеру из своје земље пропратио је дуг, спонтан аплауз учесника овог светског спортског самита, што је било посебно признање Орлићу.

Влахо Орлић је 1958. године дошао из Дубровника у Београд. Сад живи на Бежанијској коси. У браку је, без деце, са Љиљаном Радоњић-Орлић, некад костимографом београдског Народног позоришта.   

У ком окружењу сте рођени?

Рођен сам у Котору. Две године пре мене рођена је сестра Миа, садa стоматолог. А мени је отац, стоматолог, као сину јединцу, дао своје име – Влахо, са жељом да и ја будем лекар. Мајка Мафаза је Италијанка по оцу, а Српкиња по мајци, из породице Сладић, из Книна. Иначе Орлића има широм оне Југославије, а моји су пре два века дошли из Истре у Дубровник, а као дете живео сам и на Хвару, па, код тетака у Италији... То је моја породична линија. 

Кад сте се предали спорту?

Отац је после Другог светског рата прешао из Котора у Дубровник зато што је у то време, у Хрватској, била дозвољена приватна лекарска пракса, а у Црној Гори није. И ту, у Дубровнику, 1948. године, почиње моја спортска каријера. У четрнаестој години сам био веслач екипе Југа. Годину дана касније био сам члан четверца који је био првак Хрватске, а у ватерполо сам „упливао” 1950. године као талентовани гимназијалац. Био сам одмах члан прве екипе.

Како се тада живело?

У то време није могло све да се купи. Било је новца, али основно средство за плаћање хране биле су „тачкице”. Тачно се знало колико чега једна породица може да купи... Али, врхунски спортисти су имали одређене повластице. Ми смо имали специјалну „Р картицу” са којом сам могао да купим више меса, млека... Прве патике сам купио за посебан клупски „бон”...

На ком месту Вам је била школа?

У почетку ми је школа била у истој равни као и спорт. У Дубровнику сам завршио гимназију, а у Сарајеву сам уписао медицину. После прве године пренео сам индекс у Загреб. Али, ту сам више пливао, а мање учио ,,па су ми родитељи пренели индекс у Београд где ми је сестра већ била на крају студија стоматологије. У Београду сам стигао до пете године медицине, до статуса апсолвента, али, нажалост, никад нисам дипломирао.

Како сте постали тренер?

То се догодило после једног сукоба у Ријеци на ватерполо турниру. У хотелу из соба излазили смо на исте терасе као и остали гости. Дошло је тада до неких мешања са девојкама и оптужби да су оне, наводно, силоване... У томе нисам учествовао, али сам био оптужен и искључен из Југа, па враћен у клуб. Ипак, нисам се помирио са том неправдом. Прихватио сам позив друголигаша Партизана да будем играч и тренер. И крајем 1958, кад сам имао 25 година, дошао сам у Београд.

Кад су стигли резултати?

Већ следеће године Партизан је постао прволигаш, а тада су двојица људи водили клуб. Били су то Бошко Дробњак, пуковник, и Влада Бјелић, председник клуба. Њихов циљ је био да Партизан у ватерполу буде оно што је Реал из Мадрида био у фудбалу. И то се остварило тек 1975. године. Партизан је у том периоду, са шест титула шампиона Европе у ватерполу, достигао славу фудбалског Реала. 

У којим условима се то догађало?

Било је то време кад је одлучено да клубови престану да се финансирају из каса одређених структура друштва; Партизан из војног буџета, Звезда од новца Извршног већа Србије... Тиме је одступљено од модела финансирања спорта по узору на Совјетски Савез. И то је било у реду. Али, тада се нисам сложио са ставом људи у Партизану, а са тим се не слажем ни данас, да би циљ требало да буде новац, новац од продаје играча, а не такмичарски резултат. Такав однос према спорту довео нас је до ситуације да ватерполисти Партизана немају европски трофеј већ 34 године!

Шта је гаранција успеха клуба?

То је јасна хијерархија вредности. На првом месту је политика организације клуба. На другом је тренер. На трећем играчи, а на четвртом новац. Новац не може да управља спортом и не може никад да буде циљ. Циљ увек мора да буде такмичарски резултат који ће донети новац. Ако се поремете ове вредности долази до хаоса.

Колико сте били уз државни тим?

Све време. Освојене су тада три олимпијске медаље. Био сам увек у улози стручњака, али не увек и уз базен у току утакмица. Били су то тренери који су полагали рачуне Стручном одбору.

Где сте завршили улогу тренера?

Са Црвеном звездом сам освојио титулу првака Југославије, а после тога сам био у Бечеју. Вође тих екипа су имале велике планове, али све то се догађало у току деведесетих година кад сви планови, стицајем околности, нису могли да се остваре.

Кад сте отишли у пензију?

Било је то 2000. године. Био сам тада први стручњак у Ватерполо савезу Југославије. Пре тога сам, прелазећи често границу између Србије и Црне Горе, једну земљу са две валуте – динаром и марком, видео шта се политички спрема, па сам селектору Стаменићу прикључио двојицу тренера, Србина Ненада Манојловића и Црногорца Петра Поробића. И они су, при распаду Југославије, наставили да раде, али тада као селектори својих нових држава.

Шта су за вас политика и спорт?

То би требало да буду две силе које воде своју земљу ка истом циљу. Нисам то ја измислио. Највећи политичари света, вође држава, усмеравали су кретање спорта у пропаганду државе. Спорт не може да опстане, ако нема политичку позадину. Зна се да је председник Кенеди одредио спортски правац Америци, Аденауер Западној Немачкој, Тито Југославији... Спортски стручњаци спроводе ове одлуке, а уколико одлука нема, нема ни правца рада. Источна Немачка је, у своје време, укинула неке групне спортове и дала предност појединачним да би на великим такмичењима имали више медаља, да би се чешће чула њена химна... 

Да ли Србија има државну одлуку за спорт?

Има у Уставу... Ње нема самом изјавом новог председника Олимпијског комитета Србије Владе Дивца. Он је рекао да се мора наћи место Олимпијском комитету Србије у породици спортова Србије (!)... После овога не морамо се више питати у којој смо спортској ситуацији. Ту нема јасне државне политике. Ја никад ништа у спорту не бих могао да учиним да нисам радио у правом окружење људи из свих структура друштва, оних који имају исти циљ, а без циља се не иде ни на годишњи одмор...

А где идете на одмор?

Човек сам воде, мора пре свега. Почео сам поново да одлазим на одмор у Стари Град на Хвару, у моју и сестрину кућу.

Да ли живите и од прошлости?

Боже сачувај. Никад то нисам разумео ни као играч и тренер. Никад више од једног дана нисам славио ни једну победу. Јер, она је, прошлост већ дан касније. И даље радим на свом укупном образовању.

Да ли тело може да вам прати дух?

Може. Не осећам никакве тегобе, иако ме „зраче” после операције. Имао сам тумор на пљувачној жлезди. А све то на мене не утиче ни психички ни физички.

Коју особину цените код других?

Код мушкарца, пре свега, достојанство, из достојанства све проистиче, а код жене памет. Оне су издржљивије и много су упорније у неким односима од нас.

Шта мислите о верности?

Мислим да је увек покреће интерес. Јер, верност није слепа...

Како доживљавате љубав?

Мислим да је то драгоцен однос. Човек без љубави није човек.

Ко је или шта ваша највећа љубав?

Ако искључим жену онда је то спорт, ватерполо.


Коментари5
8e657
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

tomo vujovic
Steta sto u tekstu nisu malo konkretnije analizirani visegodisnji bezuspesni pokusaji VK Partizan da osvoji evropsku krunu sto svi dugo prizeljkujemo.
Anto Vasovic
Veliko hvala Bato za sve što si učinio za nas i vaterpolo sport.Želim ti brz oporavak i nadam se da će se pojaviti neko ko razume o čemu pričaš i ko će moći da nastavi ono što si ti započeo...
Branko Tomic
Bas me obradovao ovaj intervju Slavka Troselja, mog starog drugara, sa Vlahom Orlicem, dobrim covjekom iz davnih vremena, kojih se i ovdje, na hladnom sjeveru Evrope,s radoscu sjecam.Svoje trenersko umijece Bato je potvrdio titulama, a cojstvo postenjem i pamecu. Malo je takvih danas. Nazalost!
Nenad
Veoma dostojanstveno i posteno. Hvala na lepom tekstu.
Velizar Ranković
Хвала господину Орлићу за све што је учинио за спорт.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља