субота, 21.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:55

Други пут међу Србима

Аутор: Станко Стојиљковићпонедељак, 16.03.2009. у 22:00
Јејл Пат

Јејл Пат личи на доброћудног америчког пустолова, чак и на француског мускетара у одмаклим годинама. Ма колико да сте проницљиви, ни у сну не бисте у том наочитом мушкарцу (63), седе браде и подуже проседе косе, препознали изванредног универзитетског наставника (сада на Универзитету Остин) и врхунског светског научника, једног од најблиставијих умова у рачунарским наукама.

Овенчан Екерт-Мочлијевом наградом, одличјем равном нобеловском у осталим наукама, други пут стиже међу Србе; први боравак (1997, на саветовању ЈУ ИНФО) искористио је, поред осталог, да научи како се игра наше коло „чачак”. (Нека друга учио је седамдесетих у Северној Каролини и Сан Франциску).

– Али највише волим „чачак”, знате коло са 3-2-1 корака које смо играли на Брезовици? – сећа се својег првог боравка. (Потписаном новинару је веома драго што га је подучавао). Почетком априла, на великој светковини поводом два столећа постојања, Универзитет у Београду доделиће му почасни докторат.

У чему је суштина доприноса за који сте добили Екерт-Мочлијеву награду?

Никад не можете бити сигурни због чега је жири одлучио да награди нечија достигнућа. Наведено је да је то за мој допринос развоју паралелизма на инструкцијском нивоу и суперскаларног процесора. Ако схватим буквално, награђен сам за нову микроархитектуру у постизању високих перформанси процесирања (подлога за високе перформансе, High Performance Substrate). Другим речима, HPS микроархитектура с јединицом за предвиђање гранања чини главни део примене микропроцесора који је у срцу сваког рачунара. Проширивање могућности микропроцесора омогућава да машина брже извршава апликације.

Било како било, много људи је урадило посао који заслужује признање. Зато се морам скромно запитати зашто је баш мој рад издвојен за изразиту похвалу, а не рад неког другог?

Које су користи од овог доприноса?

Пре тога су многи квази-гуруи који се бави архитектуром рачунара постављали вештачки плафон перформансама код микропроцесора. Наш рад је показао да нас чека далек пут до стварне границе. Непосредан доказ је то да су неке важне апликације могле да се изврше брже од тог претпостављеног. Важније да смо доказали да не треба тако лако постављати ограничења људској проницљивости.

А где се то може применити у свакодневном животу?
Прво, очигледно је да рачунари могу да извршавају задатке вероватно двоструко брже; сада треба један дан за нешто што је трајало два. Кудикамо је важније то што смо помогли да се укорени уверење да је граница много далеко. А то је и те како битно за бржу временску прогнозу, лакше навођење бродова, приказивање медицинских података који олакшавају лекарима да спасу животе или управљање аутомобилима помоћу рачунара да би се спречиле несреће.

Можете ли нам рећи чему би требало да учимо децу да би постала креативна када заврше студије?

Реците им да се не обазиру на оно што је тренутно омиљено, него да усавршавају основе. Пре петнаест година људи су користили програмски језик C, што је прокрчило пут ка C++. Данас је то Java. Ускоро, можда C#. Можда ће за пет година то бити D-flat. Много сте боље припремљени за промене ако имате јаку основу, с доста математике, физике, статистике...
Дакле, треба да схвате основе, а не да једноставно запамте скуп једначина. Нешто морамо и да запамтимо, али по мени – што мање, то боље. Морају бити способни да користе то што науче ако желе да буду креативни, а памћење не помаже у томе. Дубоко разумевање је кључно за стварање креативних истраживања.

Колико је у свему томе битна математика?

Она је невероватно битна, из неколико разлога. Очигледно је да обезбеђује скуп алата, што је важно чак иако ихнећете користити сваки дан. А још важнија јесте способност закључивања коју усавршите учећи математику.

Шта треба имати на уму када окупљате тим за научни експеримент или нешто слично?

Да изаберете чланове који су појединачно јаки: и интелектуално, и у својим одлукама. Али је неопходно да свако поштује остале и да буде спреман да слуша исто колико и да прича.

Добро, а које ваља избегавати?

Људе који су заглибљени у прошлости и плаше се да не успеју. Људе који никад не слушају, који знају све или, бар, мисле да знају. Људе који много времена троше на позирање.

Шта покреће некога као што сте Ви да настави да истражује после великих признања?

Чини ми се што се дуго не гледам задовољно у огледалу, а то оставља доста времена да радим остало. А сада озбиљно: обузме вас усхићење када дођете до неког знања које измени свету поглед на нешто. Заправо, изводећи експеримент, доказујући теорему или путујући неистраженим морима, срце вам куца све јаче што сте ближи циљу, а када стигнете сва чула доживе крешендо који се не може описати. Не дешава се то често, али када се деси – пожелите да се вратите по још. Истраживање је само део мог професорског живота, а предавања су моја права прва љубав. Имам прилику да уђем у учионицу, да објашњавам нешто студентима и да гледам како им очи засијају када нешто схвате. То је на првом месту.

Којим путем да крену Срби у науци?

Има мноштво начина да се буде посебан: једни изискују више, друге мање новца. Земља која нема обиље истраживачких фондова треба да се усредсреди на области с мало улагања. Заправо, ишао бих корак даље: ако мала земља може да представи своју креативну снагу у науци без великог капитала, већа је вероватноћа да привуче земље с више капитала него креативних људи.

Колико познајете Електротехнички факултет у Београду?

Знам за Електротехнички факултет годинама пратећи рад професора Вељка Милутиновића, изузетног ментора, чији су се бројни студенти обрели на добрим универзитетима широм света. Сећам се изврсног рада Милене Миленковић на тему мини мерних тестова (mini-benchmark). Али и раније је било врхунских стручњака: Милош Ерцеговац, професор на Калифорнијском универзитету у Лос Анђелесу, почео је на Електротехничком факултету.

Чега се сећате из времена првог боравка овде?

У марту 1997, после уводног предавања на Брезовици, посетио сам Народни музеј и Српску академију наука, где су ми уручули јубиларну медаљу „Никола Тесла”, и свакако Електротехнички факултет.


Коментари4
a3188
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Мата Лабор
Чуди ме да га домаћини нису водили да обиђе музеј "Никола Тесла"?!?
MUKNAVI
Oooo dobrodosli profesore Pat...,on pise ono sto je u vremenu nemogucem..moguce,savreseno barata sa onim sto mu je ispred nosa..hm i drugima je,al to je njima tako dalekooo...zbune njega jednostavne stvari,jer je on jedan od retkih,koj zna de se u njima krije perfekcija,analizira ih,zagleda,odmahuje glavom,cudi se...Ma perfektan profesor,naucnik i ..COVEK..to je Pat!
Anti Redneck
Cestitam na "nobelovskoj" nagradi!
Radovan Andrejevic
Gospodine Pat, dobrodo došli u Srbiju. Dali je moguće da održi jedno predavanje, o svojim najnovijim radovima.Pozdrav Gospodinu Patu.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спектар /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља