четвртак, 28.07.2016. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:53

Култура се учи доживотно

Аутор: Марина Вулићевићпетак, 20.03.2009. у 22:00
Милена Драгићевић-Шешић (Фото Дарко Ћирков)

Европска мрежа факултета која школује менаџере у култури и коју чини шест универзитета градова источне и централне Европе, Београда, Герлица, Кракова, Истанбула, Тбилисија и Риге, основала је нови часопис „Менаџмент у култури”, чији је први број објављен недавно тројезично, на енглеском, немачком и пољском језику. Милена Драгићевић-Шешић, професор Факултета драмских уметности Универзитета уметности у Београду и шеф Катедре за културну политику и менаџмент Унеска, један је чланова редакције овог часописа, који је основан са циљем да се постепено развија корпус знања и методологије у вези са менаџментом у култури на европском нивоу. „Узајамно се помажемо и подржавамо и до сада смо направили низ такозваних заједничких мастера. Ми на Београдском универзитету уметности имамо мастер културне политике и менаџмента на енглеском и на француском језику, који смо направили заједно са Универзитетом Лион II и Факултетом за политичке науке у Греноблу”, каже Милена Драгићевић-Шешић. „Часопис покушава да интегрише најразличитије традиције, које нису мејнстрим студија културе и културног менаџмента, и да отвори потпуно нове перспективе у англоамеричком менаџменту.“

Колико је менаџмент у култури код нас заживео и како је могуће трансформисати наше институције културе у складу са његовим принципима?

О менаџменту се све више говори, а нарочито кад треба да се критикује неко или нешто. Онда се каже да директори нису спремни на нове облике културног менаџмента, да нема довољно знања из ове области, што делимично и јесте тачно. Највећи број људи који данас делује у културном животу није едукован за културни менаџмент због тога што код нас обавеза доживотног учења у култури не постоји. Ја спадам у круг оних који лобирају за то да стална професионална едукација у култури постане део свакодневице свих културних установа. Рецимо, како направити успешну медијацију једне изложбе коју из локалног контекста треба осмислити за Венецијанско бијенале или за дане српске културе у свету.

Како неко ко и јесте добар стручњак у области културне политике и менаџмента може да направи ред у Народном позоришту или Филхармонији, ако располаже минималним средствима из државног буџета?

Мислим да је Тасовац добар пример некога ко је успео да направи и систем и ред. Он је човек који је много учио, али уз велики смисао за менаџмент. То је уосталом као у политици, већина политичара није се школовала за тај позив. Па и у менаџменту, успех већине људи која се за то школовала зависиће од њихове сталне едукације, као и талента. Наравно, потребна је и одређена врста системске подршке и решења која омогућавају даљи развој|. Потребно је да обучавамо људе и за такозвану културну политику, јер не можемо као посленици културе да седимо и да чекамо да држава донесе неке одлуке. Морамо сами да предлажемо, да се за њих боримо и да стварамо одговарајуће правне и околности финансирања. Мислим да би било интересантно направити истраживање о независној позоришној компанији Хариса Пашовића у Сарајеву и видети како она успева да запошљава 40 људи, делујући потпуно тржишно, као независна компанија. Постоје успешни модели деловања, али то не искључује одговорност државе, града или општине. При том не мислим само на Министарство културе. Велики је скандал што Министарство просвете нема значајнију концепцију културе у основним и средњим школама. Тиме би се отворило огромно подручје тржишта рада за уметнике, који би могли своју делатност да развијају у правцима социјално ангажованог рада и едукације. У Енглеској је „уметник у школи” уобичајена појава.

Да ли је наша културна средина, у условима опште приватизације, спремна и за тржишне услове?

Једноставно је рећи да није. Тржишно финансирање културе постоји у веома малом броју земаља света, чак када кажемо да је тржишно финансирање културе заступљено у САД, то је само делимично тачно. Чињеница да постоји мали федерални фонд за културу, не значи да Америка нема културне политике. Има је на нивоима сваке од појединих држава, и има је на градским нивоима. На пример, у Минеаполису, градска културна политика бави се темом уметности у јавним просторима. Међутим, тржишна политика важи у домену филма и у домену музике и издаваштва. То су области које зовемо културном индустријом и они домени у којима се уметничко дело може репродуковати у великом броју примерака, продавати на широком тржишту. Музеје, библиотеке, позоришта, дотира не само јавна власт, већ и богати појединци и спонзорство великих фирми.

Како у Србији у време економске кризе да рачунамо на филантропију добротвора и фирми?

Следеће године не можемо рачунати на спонзорства, нити на филантропију. Код нас и оно што је била традиција задужбинарства угашено је презиром државе према филантропији, која је национализовала филантропски поклоњене институције и касније није показивала према њима респект. Ми данас имамо много легата који нису у функцији, и нерешених питања, и не зна се да ли ће нешто што је поклоњено друштву као капитал у уметности кроз десет година бити приватизовано и променити намену.

Да ли имамо довољно новца у култури, или је он лоше распоређен? Да ли у Србији постоји дефинисана културна политика?

Мислим да немамо довољно новца у култури и мислим да је до сада свако министарство културе имало своје приоритете, чак и када их није јасно дефинисало. Још од Лечићевог министарства углавном су приоритети били дефинисани. У време министра Брајовића чак су били стављени на сајт Министарства културе. Тешко је уопште успоставити консензус око приоритета у културној политици. Сада се то и испоставило као проблем око Народног позоришта и Филхармоније. Већи део буџета распоређен је за Београд, што опет није довољно. У унутрашњости је потребно три пута више од онога што је издвајано до сада како би се квалитет повисио. Свака влада преузима одговорност, али проблем је у томе што није Министарство културе једино које носи културну политику. У Француској 40 министарстава и секретаријата води културну политику. Било ко од њих да испадне из игре, култура Француске била би у проблему. Међутим, наше министарство иностраних послова нема буџет за културу и није актер на културној сцени. За мене је то већи проблем него како да распоредимо буџет Министарства културе.

Може ли елитна култура да буде такође приступачна и да добије битку у масовности корисника у односу на кич културу?

Комерцијална култура је у неким земљама чак и већи кич него код нас, али једноставно тим сектором културе не бави се јавни сектор. То је оно што постоји по себи на тржишту. У издавачкој делатности увек могу да постоје љубавни романи, које већина критичара сматра бесмисленим. Међутим, те романе не би требало куповати јавним средствима за библиотеке, и то се и не ради. Наше установе требало би да имају обавезу медијације и популаризације. Навешћу пример изложбе о Милутину Миланковићу, врхунском научнику. Очито је да се и врхунска уметност и знање могу учинити приступачним широј публици правим инструментима медијације и комуникације.

У чему могу да нам буду корисна искуства земаља у региону?

Унутар региона има врло добрих резиденси програма каквих ми немамо. Код нас постоје само ликовне колоније које су отворене по месец дана. Не морамо да се угледамо на Лион, који је постао светска културна велесила, али можемо да одемо до Букурешта, Темишвара, Печуја, који ће бити културна престоница 2010.

-------------------------------------------------------------

Министар – идеалан чиновник

Да ли Вам је нуђено место министра културе и шта за Вас значи бити добар министар?

Место министра културе нудио ми је Зоран Ђинђић у јануару 2001. године, а још 1992. године слична понуда дошла је из кабинета тадашњег председника Милана Панића. Разлог због којег сам одбила другу понуду био је тај што сам у новембру 2000. постала ректор Универзитета уметности и сматрала сам да тако одговорно место не треба да напустим због неке друге функције. И иначе, тешко да бих прихватила такве понуде, јер нисам део партијских структура. Нарочито сада у време коалиционе владе, где су многе одлуке и у култури део партијских договора. Добар министар културе јесте добар чиновник, отворен за дијалог, и онај ко у читавом културном сектору види свог партнера. За већину наше политичке елите култура није у фокусу пажње и због тога се ретко у парламенту дебатује о питањима културе. Када сам 1977. у Француској радила магистарску тезу, ишла сам у тамошњу Народну скупштину и читала транскрипте скупштинских дебата. Сваке две године у француској штампи прављена је анализа о томе који посланих никада није узео реч, а који јесте, и како, о нечему причао. Код нас посланици представљају своју политичку партију, и телевизија управо разоткрива то да се у парламенту не постављају за нас кључна питања. Треба да се поведе озбиљна дебата томе шта је улога посланика и шта је одговорност те професије. Наша универзитетска мрежа направила је програм „Политике за културу”, који је био инициран у Румунији, а прошао је и кроз Србију и Македонију. Циљ пројекта био је да се повежу парламент, цивилни сектор у култури и привреда. Цео пројекат је увек „падао” на посланицима. Политичке елите увек би требало да иду корак даље од народа.


Коментари2
8875f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

mishabjelic
Gospodjo Milena, nas problem je ne samo sto se dobra prozna, poetska ili dramska dela ne stimulisu, vec sto se i vrlo dobra ostvarenja jednostano ignorisu; ako pripadaju pod takozvanu ozbiljnu literaturu. U komentarima "Politike" vec je naveden primer "romanobeogradu1918" -istoriskog romana o Beogradu na oko 250 stranica koji na GOOGLE ima stotine citalaca ali medju njima nije nijedan izdavac. Slicno je sa dramom "Na zivot osudjeni" a da i ne govorimo o zbirkama poezije ili o biografskim delima o srpskim istoriskim licnostima. Buduci ministar, ili ministarka, kulture morace biti spreman da podrzava ozbiljne stvaraoce pa makar i da ne ukida dela tipa Mirijam niti one iz "silikonske literature"!
mirjam
Zaista je steta sto gdja Dragicevic -Sesic nije ministarka kulture. Zadovoljstvo je proctati intervju u kome osoba prica odmereno--profesionalno i kompetentno. To je upravo ono sto nedostaje mnogim minstarstvima, a o skupstinskim poslanicima da i ne govorimo. mnogima od njih nedostaje osnovno kucno vaspitanje.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб
Развој: Tehnicom Solutions

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља