четвртак, 05.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:43

Домаћа и увозна страва

Аутор: Дејан Огњановићпетак, 20.03.2009. у 22:00
Немаштовито рециклирање: сцена из „Зоне мртвих”

На недавно завршеном ФЕСТ-у премијерно су приказана два домаћа филма за која се може рећи да баштине тековине жанровског филма: Зона мртвих Милана Тодоровића и Милана Коњевића је најављивана као акциони хорор, први српски зомби филм, док Живот и смрт порно банде Младена Ђорђевића такође додирује хорор, заједно са елементима „road-movie-ја” и порнографије. Њихова истовремена појава оживљава једну стару дихотомију која је од скоро самих почетака опседала српски жанровски, а нарочито хорор филм. Ради се о односу страног (то јест увезеног) и домаћег (аутентичног).

Ако прескочимо филмове Ђорђа Кадијевића и Бранка Плеше (иначе врло добре, али рађене за телевизију), први наши биоскопски филмови са јасним чиниоцима хорора били су Вариола Вера (1982) Горана Марковића и Давитељ против давитеља (1984) Слободана Шијана. Марковић је користио хорор атмосферу и хорор шокове у структури базираној на филму катастрофе како би се позабавио метафоричким разоткривање болести једног друштва, при чему болница на ивици распада, оптерећена нездравим људским односима, постаје микрокосмос у коме типски ликови представљају одређене друштвене слојеве, a више je него експлицитна паралела између бескрупулозних политичара и пошасти великих богиња. Док је Марковић хорору приступио као ангажовани редитељ, Шијан је своју „комедију страве и ужаса” (како гласи поднаслов филма) снимио пре свега као филмофилмски омаж и доброћудну персифлажу једног од најфилмичнијих жанрова, истовремено бележећи „пулс” Београда раних осамдесетих.

И један и други филм наишли су на неразумевање код појединих тада утицајних критичара, а једна од чешћих замерки била је управо – присуство жанр-филма у српским оквирима. У очима конзервативнијих критичара тадашњег Синеаста, Yu филма данас и других часописа, елементи хорора у поменутим насловима (а касније и у Марковићевом психо-трилер хорору Већ виђено из 1987) осуђивани су као туђински, вештачки унет елемент, страно ткиво које нема шта да тражи у домаћем филму. На сву срећу, делимична смена генерација и долазак млађих, жанровски свесних критичара донекле су поправили однос према жанру, али је дихотомија страно-домаће остала актуелна.

Тако је, рецимо, филм Пун месец над Београдом Драгана Кресоје покушао да кроз хорор мотиве прозбори о ужасима присилних мобилизација с почетка ратних деведесетих, али је због непознавања жанровских матрица своју актуелну тему екранизовао на неубедљив, ненамерно трагикомичан начин. Кадијевићевфилм Свето место (1990) био би сјајан пример успешног баланса туђег и домаћег, али су га замели ветрови рата (негатив остао заробљен у „Јадран филму” у Хрватској, премијеру имао на телевизији којом су већ дефиловали сировији хорори грађанског рата). Т. Т. Синдром (2001) Дејана Зечевића био је покушај да се заплет тзв. slasher хорора, карактеристичан за амерички нискобуџетни филм, пренесе у Београд. Иако је та трансплантација изведена помало механички, и без довољно локалних сокова, тај филм је барем демонстрирао ауторово познавање и пристојну примену жанровског писма.

За њим је уследио Шејтанов ратник (2006) Стевана Филиповића, младалачки разбарушен омаж тинејџерским комедијама, те филмовима фантастике и хорора, који је уз много духа, штапа и канапа пленио својим ентузијазмом, ако већ не и кохерентним сценаријем или глумом. На ову струју чистог жанровског приступа надовезали су се и творци Зоне мртвих, чија окренутост страним узорима иде толико далеко да је њихов филм не само преписао читаве ликове и ситуације из страних узора, него је, у жељи да се у иностранству што боље прода, читав снимљен на енглеском језику.

Истина, жеља да се добро продаш је легитимна, али проблем са Зоном је што она страном гледаоцу не нуди ништа што овај није већ видео урађено оригиналније и убедљивије на свом језику. Једини разлог да неко издржи јефтино, немаштовито рециклирање овешталих конвенција, па још на лошем енглеском, био би када би тај продукт имао бар неку дозу егзотике, локалне боје и аутентичног „шмека”. Нажалост, Зона нуди само алузије на прву лопту (Панчево и загађење; НАТО војници и бивши ЦИА агенти), а оне немају ни конотативне ни жанровске димензије које би их учиниле свежим и занимљивим, и исцрпљују се у инфантилном, непромишљеном омажу другоразредним филмовима.

С друге стране, филм Младена Ђорђевића Живот и смрт порно банде припада струји ангажованих, идејно самосвесних и зрелих уметничких филмова који жанру прилазе са истинском потребом за изразом нечег аутентичног, овдашњег, а што се нарочито успешно кроз хорор може. Другим речима, Порно банда је потпуни антипод Зони мртвих: ради се о модерном споју арт-филма и жанровског израза, односно делу које се надовезује на традицију нашег „црног таласа” и прилагођава је тематици и сензибилитету XXI века. То је филм у коме жанр није крајња сврха, већ мудро употребљено средство за сликање мрачне одисеје у срце таме поратне, транзиционе Србије у којој сви идеали делују девалвирано и где се чак и Ерос налази у служби свеприсутног Танатоса.

Ово је Србијау којој су једино отпадници и „дегенерици” – нормални; у којој су „нормални” – највећи следбеници Зла. Танатос као доминантна сила која испливава на најмању провокацију, па и без провокације; латентно насиље, иживљавање и мучење увек су иза угла; јаловост и безнађе да било шта засађено може да никне лепим и вредним плодом, да позитивна акција неће постати обесмишљена, затрта или „бар” первертирана у нешто десето… Тај јад и чемер Србије огољени су заиста ингениозно, за неке можда шокантно, уз призоре који се не могу посматрати равнодушно чак ни у средини у којој су равнодушност и резигнација постали опште стање духа. Мудро и ефектно користећи естетику шока, Живот и смрт порно банде успева да буде тематски актуелан и естетски релевантан и у оквирима ширим од српских баш зато што његово бављене базичним силама дотиче универзалне оквире.

То је прави пример како се може размишљати глобално делујући локално, и направити светски филм без икаквог додворавања некоме са стране.


Коментари5
6bd38
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

lingvista plavakrv@yahoo.com
ne vidim u cemu je problem? ako neko ne razume ovaj vrlo jednostavan/pregledan tekst, stvarno ne bi trebalo da se hvali time. p.s.: zivot i smrt je zaista epohalan.
@dositej ,
U tome je i "problem" - citam puno pa vidim o cemu se radi , sto izgleda nije vas slucaj
dositej
Čitajte više, pa se nećete žaliti na tekst!
sintaksa
Sta smo vam skrivili da nas terorisete ovakvim pisanjem
Marija Uskokovic
Uzasno nepismen covek koji je, Bog zna kako, dobio priliku da pise za ovaj list. Zaista velika steta, jer je tema itekako interesantna. Verujem da su lektori, videvsi ovo brdo leksickih perverzija, jednostavno odustali od svog posla

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља