Прошлог викенда био сам у затвору. Прво сам прошао капију са жицом, па пријавницу, па детектор за метале, скинуо сам ципеле и каиш, да би ме на крају сместили у ћелију три метра дугачку и метар и по широку, са две мале столице, једним узаним креветом са којег је била скинута постељина док је са плафона жарило јако светло. Тешка метална врата шкљоцнула су иза мене и остао сам закључан да 30 минута чекам најстаријег затвореника у Шведској. Женски затвор Хинсенберг и његова најпознатија затвореница, некадашња председница Републике Српске, Биљана Плавшић.
Физички, у лицу се и није много променила од сусрета од пре две године, можда јој руке само мало подрхтавају. Да ли од узбуђења, или због година. У тамноплавом џемперу и тамним панталонама, смирено делује, понудила ме је чајем и кексом. Шта се променило у њеном животу у последње две године? Две молбе шведским властима за помиловање, оба пута је одбијена. Ове године јој истиче две трећине издржане казне од 11 година затвора, што би по шведском закону требало да буде довољно да је пусте на условну слободу. Хоће ли и бити тако?
Но, најновија кампања против Биљане Плавшић у шведским медијима показује како и у земљи у којој је угодност доведена на ниво култа, у храму државе благостања, у једном политичком режиму достојном поштовања, у баналном верском или идеолошком амбијенту, у овом случају пуританском, неки медији нечувено лажу.
Наиме, већ годинама светски медији настоје да направе интервју са Биљаном Плавшић, она није позитивно одговорила на више од 200 таквих захтева. Није хтела да буде објекат интересовања ни шведске ни неке друге јавности. Једини интервју писаним медијима дала је пре две године „Политици”, а од електронских медија једној телевизији из Бањалуке. Славенка Дракулић јој је послала неколико срцепарајућих и удворичких писама са молбом за интервју за шведске новине, а пре тога је константно вређала по разним новинама и књигама.
„Каква је то особа, који је њен проблем”, упитала ме је Биљана Плавшић.
Но, није Славенка сама, ту је и извесна Маргарет Нордгрен, која је у шведском магазину „ВИ” у фебруару ове године објавила „интервју” са Биљаном Плавшић. Претходно је неколико месеци тражила разговор са њом, дошла пред затвор са великом тортом као поклон за рођендан госпођи Плавшић, сликала се са тортом и слику послала у затвор. Онда се Плавшићева смиловала и примила је на разговор упозоривши је да то није интервју и да не дозвољава да Маргарет Нордгрен уопште преноси за своје новине било који део из њених књига. Није вредело, Маргарет Нордгрен је све то игнорисала и у магазину „ВИ” објавила гомилу неистина и неверодостојних података.
Видео сам тај шведски магазин. Одмах поред слике Биљане Плавшић објављена је и велика фотографија ексхумираних лешева из Сребренице.Маргарет Нордгрен тврди „да је госпођа Плавшић оптужена и за Сребреницу”. Хашка оптужница за Биљану Плавшић обухвата период до краја 1992. године, а злочин у Сребреници догодио се у лето 1995. Шведска новинарка каже да је у трибуналу показана слика Плавшићеве како прелази преко мртвог тела Муслимана у Бијељини да би пришла и пољубила Аркана”. Славенка Дракулић у својој књизи тврди исто, само према њеним подацима било је више лешева. А та „слика” није приказана у хашкој судници само зато што слика и не постоји, јер Плавшићева и није прешла преко лешева. Да се поздравила с Арканом, јесте, али то још није злочин. Слика са лешевима постоји само у злим мислима Славенке и Маргарете, само што се нису усагласиле у броју лешева.
Биљана Плавшић није се нагађала са тужилаштвом. Одбила је да сведочи против других, признала је свој део кривице, јер није имала физичку снагу да пролази кроз процес лажних и правих сведока, кроз процесно мучење које је и неке мушкарце стајало смрти. Карл Билт је на суђењу Биљани Плавшић рекао: „Њој никада није допуштено да учествује у разматрању и доношењу одлука које су се тицале рата, мира и власти”. А добила је казну од 11 година затвора.
МаргаретНордгрен у магазину „ВИ” каже да су „према шведском Институту за спољне послове Срби покренули највеће насиље у Европи после Другог светског рата, да су они иницијатори свих недаћа које су се догодиле у ратовима на простору бивше СФРЈ”.
Биљана Плавшић је добровољно отишла у Хаг. Она је држављанин и државе Србије, она се није скривала нити је од Србије тражила неке противуслуге. Свој патриотизам није наплаћивала. Србија је заборавила Биљану Плавшић у затвору Хинсенберг, службеници амбасаде Србије не обилазе је у затвору. Да ли им је то забрањено? Да ли министарство које сарађује са Хагом у опису посла има само пут до Хага или треба да брине и како да држављани Србије после Хага што пре дођу кући? Је ли то министарство само „карта у једном правцу”?
Јесен ће брзо, видећемо шта ће урадити шведска влада. Не знам шта ће учинити српска влада за свог држављанина. Биљана Плавшић се нада. Има скоро 80 година.
