четвртак, 20.06.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:29

Послератни стид очева

субота, 04.04.2009. у 22:00
Петар Пајић (Фото Т. Јањић)

Петар Пајић (1935), аутор песничких књига: „Дан (1958), „Љубав у брдима” (1962), „Песме” (1967), „Чисто доба” (1968), „Светле горе уз мора” (1978), „Ако порастемо до звезда” (1981), „Ослобађање Ваљева” (1989), „Србија је на робији” (2002), „Београдска јабука” (2003), „Најлепше песме Петра Пајића” (2004), збирки прича: „Погибије мога деде” (1978), „Машта свих Гавриловића” (1989), „Слике из детињства” (1995), „Приче” (1998), „Приче о Пипу” (2001), књига сатиричних текстова „Дневник нашег савременика” (1992), „Ко је ко у Србији” (1998), књиге за децу „Како се греју пахуљице” (1962), овогодишњи је добитник награде „Одзиви Филипу Вишњићу”, коју додељује Задужбинарско друштво „Први српски устанак” за родољубиву поезију. Тим поводом објављена је Пајићева књига изабраних песама „Кад су Срби читали ушима”.

Награду сте добили за родољубиву поезију. Ваша генерација је певала о ратовима, страдању српског народа, жртвама. Такво је било време?

Не само моја генерација, и све претходне су певале о страдању и жртвама, јер, као што рекосте, таква су била времена. Највећи српски песници писали су родољубиве стихове, а занимљиво је да се међу њима истичу и две жене, Јефимија и Десанка. Не видим да је за нас Србе и данас неко друго време, али родољубље се сасвим другачије схвата. Ситуација је другачија. Јефимију и Десанку су замениле „Жене у црном”. Да је Ђура Јакшић жив, због стихова у којима каже „Падајте браћо” и „Бацајте сами у огањ децу”, или оних које је написао о Европи – био би сигурно у Хагу, Његош је већ, као што знамо, проглашаван за геноцидног песника, а песникиња „Крваве бајке” за опасног националисту.

Кад размишљам о родољубивој поезији, онда мислим да би идеално било када је уопште не би било, али то је, наравно, немогуће. Срећни су они народи чији песници кад певају о родољубљу не морају да певају о страдању и жртвама. Француски песник, на пример, кад хоће да изрази свој патриотизам, може да напише стих „Француска, небо пуно врабаца”. Српски песник мора да се сети оног нашег врапца који је летео нашим небом и у једном боју био истовремено погођен са три стреле. Поезија није невладина организација па да може да не ода пошту и том београдском врапцу. Да прећути српска страдања.

Нове генерације немају много разумевања за родољубиве песме Шантића, Ракића, Дучића?

Мислим да се песници које сте поменули читају и данас исто колико су се читали и раније. Не сумњам у патриотизам младе генерације. Погледајте само како га показују наши спортисти. Да ли Чавић на чијој мајици, док стоји на победничком постољу, пише „Косово је Србија” изражава осећања младе генерације? Међутим, увек се мислило да су старије генерације биле више патриотске. То је због тога што су се оне на том плану доказале, имају своје хероје који су отишли у легенде. Одговор и ранијих а и садашње младе генерације дат је кроз стихове: „Данас нама кажу, деци овог века/ Да смо недостојни историје наше/ Да нас захватила западњачка река/ И да нам се душе опасности плаше/ Лажу, земљо моја, лажу...”

Да ли ће родољубиве песме писати и млади песници или ће патриотизам као тема нестати?

Сада у време глобализма код нас није у моди родољубива поезија. У Србији је помодно да се гаји братство и јединство и да се буде против себе. Родољубље је за многе фолклор и сметња да се буде савремен, да се буде Европејац...

Збуњивању младих Срба, када се поставља питање шта је у ствари родољубље, допринео је највише последњи рат. Албанци с Косова и Метохије тај рат називају ослободилачким, Хрвати домовинским, и једни и други имају из тог рата хероје којима су дигли споменике. То је, наравно, за потребе њихових признатих и непризнатих новоформираних држава. О интересима српске државе воде рачуна велике силе. Због „злочиначких подухвата” српски ратни команданти и генерали су у Хагу. Рат је био прљав и поставља се питање да ли су ратни хероји борци или дезертери. Први пут у српској историји очеви чији су се синови борили стидљиво сагињу главе пред очевима чији су синови побегли. Ко су родољуби? Млади у Србији имају право да се осећају превареним. Све традиционалне вредности понете из породице, друштво је одбацило. Постоји сукоб званичне политике и породице. Ко су, у ствари, данас прави а ко лажни родољуби? На ово питање најтачније ће одговорити песници нове генерације.

Важите за песника чије су песме познатије од самог аутора. Људи их рецитују а не знају ко је их написао?

То је много боље него да ми знају име, а да не знају ниједан стих који сам написао. Жеља сваког песника је да му песма „уђе у народ”.

Песма „Србија” била је спорна због стиха „Србија је на робији”, (објављена је двадесет година после настанка). У идеолошким временима живимо и данас?

Тај стих је био споран, али се касније нашао на корицама једне моје књиге, по ономе из Библије: „Камен кога одбацише зидари, постаде угаони”. Било је то идеолошко време када је идеолозима сметало само помињање Срба и Србије. Те речи су се избегавале на сваки начин. Чак ни придеви који су означавали српску националну припадност нису били пожељни. Сада је – страначковреме. Није забрањено помињати Србе и Србију, али европски је помињати их као кривце који се кају.

Певате о најновијим ратовима и „револуцијама”. Песнику није потребна историјска дистанца?

Песници пишу својеврсну историју појединца, а историчари тумаче колективна збивања. Историчар бежи од емоција, а поезија без њих не може. Историчар тражи узроке онога што се десило, а није се десило ништа ако то песник није опевао. Историчару је потребна дистанца, а песник не сме да закасни. Србија је увек пуна и историје и поезије.

У једној песми се питате: „Симонидо, кад ћемо знати/ ко поново ти очи копа/ да ли то чине Азијати/ ил просвећена Европа”?

Симониди су поново очи ископане. Ја сам питао њу, а историчари нека питају Европу. У сваком случају историја се понавља а давно написана Ракићева песма постаје опет актуелна.

Хоће ли поезија уопште опстати у времену у којем влада естетика ружног, у којем се поништавају традиционалне а славе лажне вредности?

Све док постоје речи, постојаће и поезија као краљица тих речи. Не бисмо знали шта је ружно да нема лепог.

Зоран Радисављевић


Коментари2
e30db
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

anabela
Posto zivim u Nemackoj u prilici sam da vidim kako ovde mladjegeneracije drugacije tumace patruiotizam.Biti prvi u ekonomskom i privrednom razvoju,ciniti mnogo za sebe i za svet,pomagati ljudima iz drugih sredina,afirmisati svoju kulturu van svojih granica,a drugim kulturama omoguciti ne samo da se predstave nego i da zive u vasoj zemlji...poleratne generacije su one u kojima su se,ali i bukvalno sinovi stideli oceva, a i danas mnogi smatraju da je zrtvovanje teritorija za koje je Nemacka uvek ulazila u rat smatrajuci ih svojim kao sto su Alzas ili Slezija,pametnam postupak i stavljanje tacke na zavadu sa susedima.Mnogi u Evropi tako gledaju i na nas problem sa Kosovom.Nemaci bi rekli pa ni Slezija se vise ne zove tako nego Slonsk,Elzas se zove Alzas,kulturna bastina je preimenovana i tako je bolje nego na dalje ratovati.Slicno se razmislja i u nekim drugim sredinama.U Spaniji se velikim junakom smatrao Sid,koji je ratovao sa Muslimanima,bio je simbol spanskog viteza i oslobodioca.Danas je gotovo zaboravljen,ne bas zabranjen,ali duboko potisnut zarad dobrih odnosa sa Muslimanima.Koliko vidim u Evropi se niko nece pitati da li su Simonidine oci ponovo iskopane nego koliko su Srbi bili sposobni da rese kosovski problem i upravljaju Pokrajinom.Na nase duboko emocionalno pitanje drugi pokusavaju da gledaju racionalno.Mi treba da pronadjemo sta je najbolje za nas i to je patriotizam.
bogdan basaric
Mudar je Petar Pajic, kada veruje u srpsku mladost. To je zapravo jedino sto je izmigoljilo iz preciznih proracuna nasih dusmana. Vecina mladih ljudi koji su otputovali da se vrate,kao i oni koji su ostali u otadzbini postali su nacionalno svesni i to jeste nada.To se vidi na svakom koraku kako u zemlji tako i u inostarnstvu i to je cinjenicno stanje. Mahanje evropskim perspektivama najvise licí na koridu koju cine jedan bik,jedna crvena marama i ona budala koja njom mase. Mladi Srbi ne zele da budu bikovi a jos manje budale i to je njihovo neotudjivo pravo.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља