петак, 24.01.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:49

Коленица и чварци за Титов доручак

Аутор: Оливера Поповићсубота, 04.04.2009. у 22:00
Предраг Лалевић (Фото Д. Јевремовић)

На иницијативу доајена наше анестезиологије професора др Предрага Лалевића, у уторак се у Институту за кардиоваскуларне болести „Дедиње” у Београду оснива Кабинет за кардиопулмоналну реанимацију. Професор Лалевић је у стручној јавности познат као оснивач српске школе анестезије, лекар код кога је специјалистички испит из анестезиологије и реанимације полагало тачно 700 лекара…

Доктор Лалевић и данас има изузетну енергију, па је његова најновија замисао да у новоотвореном Кабинету за кардиопулмоналну реанимацију обучава лекаре, који ће знање преносити даље обичном свету, да би и лаици знали шта да ураде ако поред њих човек „падне као свећа”, јер од минута који пролазе зависи да ли ће битка за живот унесрећеног бити добијена.

Међутим, од овог доктора, који је упркос своје 82 године врло виталан и ангажован у решавању конкретних проблема у здравству, јавност и данас много више жели да чује о томе како је пуних 16 година лечио Јосипа Броза Тита, као његов лични лекар који је са њим провео и последње тренутке у Клиничком центру Љубљана.

Кад је реч о лечењу председника Броза, дуго сте чували лекарску тајну. Ипак сте одлучили да нешто више јавности кажете о томе?

Прошло је пуних тридесет година. То више није тајна. Сада спремам књигу, одвијају се сећања на путовања са њим, али сада је време и да се каже како је ишао ток његове болести.

Зар нису Словенци већ објавили књигу о Титовој болести?

Не, то је написао неки кувар из хотела „Лав”.

Какав је Броз био пацијент?

Председник је 25 година имао дијабетес. Кад је исхрана била у питању, није био дисциплинован. У јелу се није уздржавао. Тада се шећер могао одредити само преко лабораторијског налаза из урина, а не из крви, као данас. Сећам се колико пута сам му оставио бочицу за анализу, у тоалету. Стајала је нетакнута три дана. Тек четвртог дана он послуша лекара. Онда се испостави да су вредности велике и кажем му да би морао мало да поведе рачуна о томе шта једе. Рекао би „добро, добро, пазићу…”, али није био дисциплинован.

Како се хранио с обзиром на шећерну болест? И шта је с оним причама о пићу?

Нормално је јео и пио. Никада није претеривао у пићу. Пио је одмерено. Кад почну разговори, пре подне, узме пола чаше вискија, али и велику чашу соде. Никада га нисам видео да је попио превише и да се то осетило у његовој околини. То је контролисао, али са храном је било много теже. Волео је да поједе добро. Качамак од хељде са чварцима или кувану коленицу за доручак.

Није се плашио дијабетеса?

Није, али је у почетку терапија била заснована за режиму исхране, а после је узимао инсулин.

Шта су Вас најчешће људи питали о Титовом лечењу?

Док сам путовао, као и за време његове болести у ретким приликама када сам био ван Љубљане, хтели су да знају да ли је тачно да има дијабетес, где је одсечена нога… Одмахивао сам главом, говорио да не знам, да сам само анестезиолог који ради иза чаршава. Видели су људи да ништа о томе нећу да причам. Ништа се о томе није смело говорити. Ми смо два пута дневно писали саопштења за јавност, дупле билтене, један за представништво државе и партију, а други за јавност.

Пратили сте председника и у лову и на пријемима. Колико сте били блиски?

На путу, моја обавеза је била да увек будем поред њега, док не уђемо у резиденцију. Ако је у лову, на трибини, на митингу, у позоришту, у посети фабрикама, увек сам био негде у близини, са лекарском торбом.

Често су људи питали како сте тако дуго остали у његовој служби?

Питали су јер сам остао 16 година, док су други остајали годину, две, па су мењани. Тај посао сам схватао као радно место, уместо да сам у болници, у председниковој сам екипи. Био сам са њим, сам, у лову и по десет сати. Али, никада нисам покретао разговор. Ако је он био расположен и хтео да разговара и питао било шта о било чему, ја сам наравно учествовао у разговору.

(/slika2)Откријте нам неку анегдоту која ће се наћи у књизи о којој нисте до сада причали?

Једини пут сам покренуо разговор кад смо били у лову у Етиопији. Спустили смо се хеликоптером на ловиште. Тито је убио неку дивљач, а војници су секли главе, због препарирања. Била је велика врућина. Он је скинуо кошуљу и остао у мајици без рукава, што је било врло неуобичајено. Седео је, а ја сам му пришао и рекао како сам примио к срцу његову критику. Он ми је одговорио да ме никада није критиковао. Подсетим га да ми је у Индији рекао: „Шта ког ђавола носиш торбу, када унутра нема оно што треба да имаш”. У Индији ме је питао да ли имам виски у торби. Подсетио сам га на то, а он каже: „Немате ваљда сада у торби виски?”, на шта му одговорим потврдно и наспем му малу чашу, а себи још мању. Онда каже: „Ајмо по још једну.”

После Брозове смрти наставили сте посао лекара, анестезиолога у Клиници „Др Драгиша Мишовић”. Обучили сте стотине доктора, а сада сте покренули националну школу за што ширу едукацију и лекара и обичних људи, који би помагали у случајевима изненадног застоја срца?

У школи на „Дедињу” едуковао сам више од 300 главних сестара и особља коронарних јединица. Сада смо одлучили да ову школу на неки начин претворимо у националну акцију и да што више људи обучимо да успешно изведу оживљавање срца када оно изненада стане.

Да ли лаици могу да спасавају живот када неко падне „као свећа” на улици а дошло је до изненадног застоја срца?

Мало је људи обучено да на прави начин помогне у случају изненадног застоја срца, немају за то потребна знања. Лаици не смеју то да раде, јер могу направити штету. Сврха овога што хоћемо да урадимо јесте да обучимо што већи број лекара који ће даље преносити знања о реанимацији срца, да буду инструктори у средњим школама, на факултетима, полицајцима и ватрогасцима. Мозак може да издржи свега три до четири, евентуално пет минута, без кисеоника. Али екипа хитне помоћи у условима београдског саобраћаја не може да стигне за тако кратко време. Значи, треба да се добије на времену, тако што ће обучени лаици или чланови породице прићи и изводити реанимацију како треба.

Осим што немају знања, људи имају одбојан став према давању вештачког дисања „уста на уста”. Да ли је реанимација уопште могућа без тог поступка?

Не само лаици, него чак и неки лекари имају одбојност према дисању „уста на уста” непознатој особи, јер помисле да би она могла бити заражена туберкулозом, сидом или неком другом болешћу. Такође, врло често се помисли на пијанство, па се нико не приближава особи која лежи. Али, сада се зна да је реанимација могућа и без дисања „уста на уста” у случајевима примарног срчаног застоја. Срце престаје да ради, али у крви има још довољно кисеоника, на пример у случају инфаркта, удара грома или струје, али не и код дављења. Тада није потребно започињати дисање „уста на уста”, већ се само масажом срца може обезбедити довољно кисеоника. За то време је хитна помоћ добила на времену и може да пружи одговарајућу помоћ.

За кога би ова обука била посебно важна?

Породица сваке особе која је доживела инфаркт морала би да буде обучена за ову реанимацију, јер особа која је једанпут доживела инфаркт има веће шансе да га поново доживи.

Да ли смо, као лаици, баш потпуно немоћни ако хоћемо да помогнемо некоме ко је пао?

Лаик није сасвим немоћан, може да помогне у тренуцима када неко евентуално изгуби свест, на пример на гробљу или када се доживи страшан стрес и изгуби свест. У таквој ситуацији треба особу положити у хоризонтални положај, са главом у нивоу тела, не подигнутом. Треба подићи ноге да би се крв из ногу што пре вратила ка срцу и од срца даље ка мозгу. Одмах приметите како особа поправља боју у лицу.

-----------------------------------------------------------

Прича за тешка времена

Увек говорим људима око себе: немојте се бавити ситницама. Гледајте да живите колико је могуће нормално. Немојте да измишљате проблеме. Прилагодите се ситуацији, колико је год могуће. Гледајте лепше ствари у животу, оно што можете добро да урадите. Јесте сада тешко, али сетите се како је било 1992. или 1993. године. Било је много горе. Има једна прича из тог времена коју Мирољуб Лабус, мој комшија са Копаоника, прича кад год држи предавања по Америци. На Копаонику имамо кућу на висини од 1.500 метара, а до самопослуге треба дуго да пешачимо да купимо хлеб.

А самопослуга, пустиња једна! Све неке бројке. Били су то поени у којима је продавачица изражавала марке да не би три пута дневно мењала цене.

Хлеб је коштао 15 милијарди динара. Записао сам у дневник, иначе сада не бих веровао да смо то прошли. Марка је била 600 милијарди. Ја понео једну металну марку и одлучим да купим 40 векни хлеба. На каси рачунају, па зову шефа. Однесем тих 40 векни у кућу, а по подне долази комшија и тражи парче хлеба јер није стигао да оде до продавнице. Кажем му да може да добије само цео хлеб. Он се чуди, а ја га позовем да уђе у кућу. А на плакару поређано 40 векни, као у пекари. То је прича из тешких времена које се треба данас сетити. Моја жена, Буба, исекла је танке парчиће хлеба и оставила их да се осуше, као двопек. Дванаест година касније потрошили смо тај последњи „двопек”.

Кад год не бисмо стигли до продавнице, ми посегнемо за тим хлебом, преко сипамо млеко и јаја и добијемо прженице као да сте сада купили хлеб.


Коментари1
94672
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

rujo
svaka cast,izuzetna prica.jedino,da li nam je i Labus bio potreban?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља