Посета поглавара Римокатоличке цркве је важан друштвени и политички догађај за сваку земљу, па би то била и за Србију, сматра проф. др Дарко Танасковић. Претходни амбасадор Србије при Светој столици, Танасковић, објашњава да би за нашу државу посета папе Бенедикта Шеснаестог, с обзиром на њен специфичан међународни положај, која настоји да у и даље сразмерно неповољним околностима оствари своје основне државно-националне интересе, била вреднована и у координатама тог процеса.
Да ли би посета папе Бенедикта Шеснаестог подигла међународни углед Србије?
Мислим да би она, укупно узевши, допринела учвршћивању кредибилитета Србије у међународној заједници и на њу у повољном светлу скренула пажњу регионалне, европске, а и светске јавности. То је важно, јер је инострана јавност током последњих двеју деценија навикнута на претежно негативне вести с наших страна, па би један овакав снажан, позитивно интониран, а изненађујући информативни „флеш” осетно унапредио постепено нормализовање медијске слике о Србији. На унутрашњем плану, посета би изазвала противречне реакције, али верујем да би њени трајни ефекти објективно донели напредак у проналажењу склада међу саставницама нашег сложеног и растрзаног колективног идентитета.
Противници доласка папе сматрају да би наша земља од те посете имала више штете него користи?
Нису ми познати конкретни аргументи на којима се гради таква процена. Не видим у чему би се састојала „већа штета”, а у чему „мања корист”. Противници доласка папе у Србију, којих није мало и чије се мишљење мора уважавати, ретко износе развијенију аргументацију за свој негативни став. Било би корисно да је на одређенији начин саопште јавности, како би се о њој могла повести садржајна и толерантна расправа.
Јер, ако би се показало да су рационално у праву, неодговорно би било инсистирати на нечему што може штетити интересима Србије и њених грађана. Проблем је у томе што се о овој важној теми готово уопште аргументовано не расправља. Све некако остаје у сфери наслућивања, подразумевања и мистификовања. Треба се ослободити тог непотребног оптерећења и не сумњати у зрелост наше средине да о свему отворено расправља и заиста демократски и компетентно формира мишљење.
Зашто до посете поглавара РКЦ верницима у Србији није раније дошло, рецимо 2003. године, када је тај позив упутио и Светозaр Маровић, председник тадашње СЦГ?
Иако је у вези с тим било много спекулација, Светозар Маровић, колико је мени познато, није папу формално позвао у посету Србији и Црној Гори. Тада је, у одличној атмосфери, исказана жеља обеју страна да се што пре створе услови да до посете дође, а председник СЦГ се обавезао да ће држава у том смислу учинити све што је у њеној моћи. До посете није дошло из истих оних разлога који су и пре и после Маровићевог боравка у Ватикану као препрека били и остали актуeлни.
Колико се после посете српског председника Бориса Тадића Ватикану 2005. године радило на припреми папине посете?
Пошто су побољшавање и обогаћивање укупних односа, јачање узајамног поверења и сусретно, ефикасно решавање евентуалних проблема једини прави и сигурни пут којим држава може утицати на стварање повољне климе која би погодовала „стицању услова” за папину посету, онда је могуће рећи да се током последњих година ишло узлазном путањом.
Не знам да се нешто конкретно „радило на припреми посете”, бар док сам ја био на дужности амбасадора при Светој столици. Не искључујем разне неформалне консултације, посебно у земљи, али с њима нисам ближе упознат. Уосталом, министар спољних послова, господин Вук Јеремић нeдавно се задовољан вратио из Ватикана који остаје при ставу непризнавања Косова. Све су то, у ширем смислу, припреме за сусрете на највишем државном нивоу.
Да ли је сагласност СПЦ једина препрека доласку папе?
Није тајна да је став СПЦ од пресудног значаја за смер којим се креће и државно, односно политичко опредељивање у вези с папином посетом. У јавности има критичких гласова који због тога прозивају државу, пребацујући јој изневеравање начела световности, па чак и клерикализам. Премда сам уверен да би унутар СПЦ требало, у светлу истинског народног интереса, озбиљно и одговорно преиспитивати аргументе „за” и „против” папиног доласка у Србију, где живи и приличан број католика, мислим да се држави не може ништа замерити због уважавања црквеног става о овом питању које надилази „политичку политику”. Неки предлажу да се папа позове као шеф државе, што не би обавезивало Цркву на сагласност. Заборавља се да су сва папина путовања колико државничка толико, а и знатно више, пасторална мисија, тако да он само као државник не може, а и не жели да путује. Ватиканску дипломатију Бенедикт је дефинисао као „умеће буђења наде”, а секретар Свете столице за односе с државама Мамберти као „дипломатију јеванђеља”. Може ли се у Србији таква дипломатија реализовати без сусрета с патријархом Павлом?
