понедељак, 12.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:12

Фудбал као ријалити шоу

Аутор: Иван Ергићнедеља, 05.04.2009. у 22:00
Иван Ергић

Пре отприлике две деценије америчко рвање је стигло на ТВ програме и брзопостало популарно захваљујући претераној инсценацији, међутим тешко је рећи да ли се тада радило о неутажљивој жељи за најобичнијом забавом, намерном срозавању укуса публике, или пак само о одразу друштва у коме доминира театрално.

У сваком случају у спорту се преплићу медијске компоненте, карактеристике филма и уметничког, ријалити шоуа и циркуса. Он, не само својом амбијеталношћу већ готово и суштином, чини неку врсту перформативне уметности, тако да као целина може да се сагледа кроз медијске теоријске призме, речник уметности, или пак да се жанровски одреди.

Меноти је једном приликом рекао да га италијански фудбал подсећа на лош холивудски филм, отприлике: много великих имена, моћан пи-ар, увек исти сценарио и исти досадни садржај. Спорт је, пошто је део популарне културе и индустрије забаве, морао да се прилагоди, да постане обичан и вулгаран да би био широко разумљив и прихваћен. Исто тако, модеран фудбал је морао да се естетски упрости, да буде врхунски шоу и тако постане пријемчив масовном аудиторијуму. Као спектакл он најефикасније мобилише емоције и не мора да буде драматуршки садржајан да би освојио публику. Доживљај спортске представе мора да буде интензиван, да заинтригира, да садржи довољно помпе, светлосних и других ефеката, насиља, да држи гледаоца под константним набојем као неки акциони филм.

Спортски меч на ТВ може да се упореди са ријалити емисијама, теленовелама или холивудским клишеима којима продуцентске куће освајају тржишта. Колико рецимо људи (жена) само гледа фудбал зато што жели да види Кристијана Роналда („Бред Пит ефекат”), да ли Бекам има нову фризуру или тетоважу, или да ли ће се Гатузо потући са неким.

Спортисти као медијски конструкти

Управе клубова и не крију да желе свој клуб да претворе у успешан ентертаинмент концерн. Они, заједно са Фифом и Уефом као холдингом, преузимају улогу продуцената врхунских спектакла, било Лиге шампиона било светских и европских првенстава. Сам садржај игре постаје секундаран (искрено, да ли се неко више сећа неког меча са последње Олимпијаде или саме церемоније отварања, која је била импресивнија него икад). Важније је оно што се дешава ван терена, важније су референце о приватним животима, фарсичне конференција за штампу, важан је приказ приредбе - сценографија, костими, режија, положај камера и, наравно, аура спортске звезде као поп звезде. Вођено холивудском логиком, дубоко се мистификују главни ликови, њихов приватан живот, медијским техникама се уздижу њихове способности и даје ореол привлачности. Спортиста постаје фикционализован, добија дистанцу која га одваја од обичног света, тако да између фудбалера, којег је данас могуће видети само на билбордима, телевизији, часописима, или графички дизајнираног на компјутерској игрици, и неког фиктивног Дизнијевог јунака готово да и нема разлике.

Граница између реалног и виртуелног толико је танка да ово друго има чак већу онтолошку снагу, тако да тешко може да се говори о некој већој разлици између Тома Круза, Роналдиња, Хи мена или Паје патка. Сви су они популарно-медијски конструкти. Тако навијач, гледалац, конзумент не ступа у однос са аутентичним човеком, већ само са његовом медијском сликом.

Последњих неколико година, многе ТВ станице увеле су тзв. конференцијски пренос, па утакмице које се играју истовремено преносе симултано укључујући слику са стадиона на ком се тренутно нешто интересантно дешава. Тако цео доживљај постаје још интензивнији и делује као некаква инфузија неповезаних слика, које немају везе са целином једне утакмице на коју истински фудбалски обожавалац може да се усредсреди.

Колико се кинематографским средствима и технологијама снимања од фудбалског такмичења може да направи врхунски шоу најбоље показује енглеска Премијер лига у продукцији „Скај спорта”. То је један од главних разлога зашто се многим љубитељима фудбала чини да се тамо игра најзанимљивији и најузбудљивији фудбал. Ту је ефекат класичног енглеског стадиона чије су трибине удаљене само пар корака од терена, дакле перфектна сценографија, врхунска акустика и препознатљиви хук публике, положај и швенкови камере (поготово при постизању гола), изузетна нарација добро обучених коментатора...

Ривалство са Великим братом

Истини за вољу, енглески фудбал и има нешто посебно, са својом разузданошћу и динамиком, ван тактичко-драматуршких шема. Он наличи „штурм унд дранг” обрасцу и зато у њему има највише романтичарског, јер не робује толико рационализацији, чврстим шемама и прорачунатости. Ипак, оно што је заједничко сваком феномену шоу бизниса је наглашена драматичност. Постоји незајажљива потреба за драмом, тако да није ни мало чудно што је та матрица најизраженија у садржајима који би требало да попуне човеково слободно време и развеју досаду. Није драматизован само сваки ток-шоу, драматизована је и политичка сцена, радно место, роба коју купујемо, односипородици, готово све... И, то је отприлике оно о чему говоре теоретичари постмодерне. Поетика и критичка дистанца је истребљена.

На тај начин се најбоље реафирмише „начело драме”. Нема ни потребе истицати колики је дефицит „лирског начела” и колико је осећај за лепо и поетично потиснут. Те осећајности би могло бити чак и у модерном спорту, поготово у плесу, гимнастици, уметничком клизању па зашто не и у другим спортовима, да није изразитих такмичарских и драматуршких императива. Надаље, у модерном и комерцијализованом спорту јако је изражено и „епско начело”. Он је пун митогене грађе, њихови актери су заменили древне јунаке и архетипове (никада се легенде нису лакше стварале), па многима свет модерног спортисте личи на бајку. Светска првенства, Олимпијске игре и слична такмичења су епопеје у којима је садржано све што је потребно: одлазак на пут, борба за земљу, пораз или славље, и на крају одисејски повратак јунака и дочек… Међутим, епос није и етос.

Нешто што је деградирало у пуку забаву можда и не приличи описивати језиком филозофије и уметности, али тако се најбоље може приказати огроман јаз између оног што јесте и оног што би могло и требало да буде. Спорт је изгубио снагу да сам себи буде сврха, изгубио је шарм и надахнуће, а тиме и могућност да се ужива у игри (нешто слично концепту ларпурлартизма), а да не говоримо о педагошкој димензији или моралном аспекту, који постоје у другим „жанровима”. Пошто профи спорт није довољно свестан себе, није ни свестан да у себи, ипак, има јаку идеолошку компоненту и ту је још једна паралела са другим облицима друштвеног стваралаштва и уметношћу. Он је, наиме, својом суштином агитпроп такмичарске логике и успеха као врховних вредности доба у ком живимо.

Данас је утакмица на телевизији, по својим карактеристикама и садржају који нуди, много ближа рецимо Великом брату него било чему другом, и на медијском тржишту му је готово конкуренција. Очигледно је да су спортисти свесни да су пред камерама и да их хиљаде очију посматра, тако да све више долази до познатог феномена вештачког понашања или понашања „према очекивањима других”. Губи се аутентичност игре и личности, а развија егзибиционизам. Међутим, то је свеприсутно у данашњем „друштву спектакла”  у којем је избрисана граница између фикције и реалности, где скоро свако неког (мора да) глуми и није у стању да испољи своје аутентично Ја.

* аутор је фудбалер Базела и репрезентативац Србије


Коментари11
e9192
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Veselin
Neznam sta da kazem "KOPACKE O KLIN" i "pero" u ruke ili jos jedan kontrakt - decision, decision? U svakom slucaju - Bio si veliki, jesi i ostaces. Ponosni i vole te tvoji Ergici ma bilo gde da su po svetu.
Dragan
Odlican tekst Ivane! Izgleda kao uvertira za magisterijum ili doktorat! Puno uspeha u nacionalnom i klupskom dresu!
Nikolina
Izuzetan momak, retko pametan, pravo zadovoljstvo je citati njegove tekstove, sve bolji od boljeg.
Gojko
Negde sam procitao da je Ivan "Genije u kopackama".Ivane CARE da znas da i jesi.
Boris Matovic
Ivan govori o onome sto svi mi po malo znamo, ali se isto tako po malo pravimo da ne primecujemo. Fudbal i sport su postali samo jedan proizvod. Upakovan, sa pravim zivim akterima, neizvestan i uzbudljiv, ali ipak i dalje proizvod ... trazen i vrhunski.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт / Спортске приче

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља