четвртак, 20.06.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:29

Усамљеност човека

Аутор: З. Радисављевићпетак, 10.04.2009. у 22:00
Стеван Раичковић (Фото А. Васиљевић)

У Требињу је, у оквиру пројекта „Поетика српске поезије друге половине 20. века”, од 6. до 8. априла одржан тродневни научни скуп на тему: „Поетика Стевана Раичковића”, у организацији Института за књижевност и уметност из Београда и општине Требиње. Овај амбициозно замишљени пројекат покренуо је и водио недавно преминули професор Филолошког факултета Новица Петковић. До сада су одржани скупови о делу Момчила Настасијевића, Бранка Миљковића, Васка Попе, Растка Петровића, Владислава Петковића Диса, Симе Пандуровића, Милана Ракића, Ивана В. Лалића и Јована Дучића. Наредне године, на Благовести, такође у Требињу, биће одржан научни скуп посвећен поетици Љубомира Симовића.

У свом уводном слову професор Јован Делић је подсетио на речи Новице Петковића који је за Раичковића, 1992. године, рекао да је највећи живи српски песник, али да се о њему мало говори, да је скрајнут, склоњен. У његовој „Каменој успаванци”, са стотинак сонета, има тридесетак врхунских, а много је песника који су током читавог живота написали само тридесет сонета, односно песама. Раичковић је продужетак најчистије лирске традиције, њега нико не може померити.

Неправда према Раичковићу исправљена је ове године. Његово песничко дело осветљено је из свих углова. Највише радова било је посвећено збирци „Камена успаванка” и тумачењу Раичковићевих сонета (Александар Јовановић, Бојан Ђорђевић, Мирослав Максимовић). Раичковић, као аутор сонета, истакао је Мирослав Максимовић, спој је мајсторства и слободе, пример да може добро да се ради и мимо строгих правила заната. Раичковић збуњује аналитичаре форме, а радује читаоце поезије. А структуром и семантиком Раичковићевог стиха бавиле су се Сања Париповић и Светлана Шеатовић Димитријевић, која је приметила да се песник не држи чврсто форме: користи, десетерце, дванаестерце, четрнаестерце, песме имају од два до осам стихова, а стихови нису истих дужина. Али, то је Раичковић, то је његова слобода певања, песника не занима математика, он не робује задатој формули.

Анализирана је и поетска меланхолија (Ранко Поповић), песникова ћутања и тишине (Силвија Новак Бајцар), тематско језгро лирике (Драган Хамовић), песништво као фасцикла (Александар Јерковић), песме као поетичка позорница (Бранко Брђанин), есејистичка мисао (Бојан Чолак), лирика, живот и коментари (Предраг Петровић), језичко-стилске карактеристике (Александар Милановић), песникови преводи Петрарке и Шекспира (Персида Лазаревић ди Ђакомо). Кајоко Јамасаки је говорила о Раичковићевим преводима на јапански, а Миливој Ненин о његовим аутобиографијама у којима се песник трудио да нам не открије баш превише података о себи и својој интими. Занимљиво је било излагање Јована Делића који је говорио о сликама града у песништву Стевана Раичковића. Његово осећање усамљености је амбивалентно: то је она старинска, вечна песникова чежња за самоћом, али и усамљеност модерног човека, изгубљеног у градском метежу.

На Благовести, у Херцеговачкој Грачаници, где почивају земни остаци Јована Дучића, одржан је помен. Литургију је служио епископ захумско-херцеговачки, владика Григорије. Песничко вече у част Јована Дучића, под насловом: „Наступила је новог века суша”, било је посвећено Мирославу Максимовићу, добитнику Дучићеве награде за 2000. годину. Својом најновијом књигом „77 сонета о животним радостима и тешкоћама”, нагласио је Васа Павковић, песник Мирослав Максимовић обележава, али и заокружује четири деценије бављења овом строгом, традиционалном и захтевном песничком формом, насталом још у средњем веку. У својој беседи Максимовић је рекао да Дучић припада свима који га читају, или слушају, и који не морају сви да буду његовог рода. Припада чак и онима који га још не читају, јер можда ће га баш они најбоље читати. А најпре припада себи, зато што, ријући по корењу језика, да би из њега никла биљка поезије – открива себе градитеља и, тиме, ону искру божанског у људима и у стварима. Стихове Мирослава Максимовића, у препуној сали Дома културе у Требињу, казивао је Небојша Дугалић, а у музичком програму учествовали су Јасмина Трумбеташ, Бојана Андрић Жегарац, Милан Рус, Невена Живковић, етно-група „Траг” и хор „Трибунија”.

У згуснутом програму научног скупа нашло се времена и за одлазак до Дубровника и посету манастиру Тврдош.


Коментари1
2cc7a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

симонида
Боже , то су праве вредности које се заборављају и добро је да им се враћамо јер само тако можемо опстати као НАРОД!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља