Криза је, штеди држава, стиснули се и грађани, а ни менаџерима српских компанија није лако. Не само што муку муче како да компанијски брод провезу кроз рецесиону олују, већ и зато што им је надница за стрес, у многим случајевима, смањена.
У оним компанијама које су извозно оријентисане или које су од света прекопирале пад промета, менаџерске зараде већ су утањиле. У другима, у страху од драстичног раста евра, примања руководилаца, иначе до сада везана за европску валуту, прерачуната су у динаре и уз то фиксирана.
С обзиром да се о бонусу одлучује почетком године за пословне резултате у претходној, може се само нагађати да ли ће их српски менаџери добити. Ова стимулација, зависно од хијерархије, износи 15, 30, па и до 50 одсто годишње нето зараде у случају генералних директора.
Све ово, наравно, не значи да ће топ менаџери у српским компанијама осиромашити. Њихова примања и даље су недосањани сан за већину грађана. Они који су у хијерархији на средњем нивоу, у просеку зарађују 1.500–1.800 евра годишње, а онима на вишим и одговорнијим позицијама послодавац и сада плаћа 2.000–3.000 евра месечно. Они на топ позицијама зарађују и више. Млада директорица једне угледне компаније и даље ће имати годишњу зараду од 200.000 евра јер је фирма проценила да су њено знање и искуство драгоцени.
Плате менаџера смањене су у највећој приватној компанији у Србији „Делта холдинг”, потврђује Јелена Крстовић, директор за односе с јавношћу.
– Светска економска криза посебно је погодила сектор некретнина и аутомобилску индустрију. Наравно да се то одразило и на пословање „Делтиних” фирми у тим пословима и у њима су смањене зараде од пет до 20 одсто. Разумљиво је да се највећи проценат смањења односи на топ менаџмент, али и у целом пословном систему редуковани су трошкови који нису директно у функцији основног бизниса. Строго се контролишу трошкови службених путовања, канцеларијског материјала, репрезентације, лимитирани су трошкови мобилних телефона, као и горива приликом коришћења службених аутомобила.
Зоран Дракулић, у чијем су власништву између осталог „Београдска пекарска индустрија” и Ваљаоница бакра „Севојно”, каже да није смањивао зараде челним људима својих компанија.
– Нисмо смањивали плате јер фирме добро раде, али смо их замрзли до даљег. Изненађујуће за садашње прилике, фабрика у Севојну је прошлог месеца имала рекордну производњу. Видећемо да ли ће неко добити награду на крају године – каже Дракулић.
У комшијској ваљаоници која прерађује алуминијум „Импол Севал” с првим назнакама кризе менаџере су „опалили” по џепу за десет одсто. Остале запослене нису.
– Као меру уштеде и опреза од 1. јануара смо умањили зараде оних с менаџерским уговором за 10 одсто – објашњава Нинко Тешић, генерални директор. – Нисам приметио да је их је то демотивисало. Наше плате су примерене привреди и понашамо се рационално. Програм нам је 95 одсто извозно оријентисан, а пад пласмана и производње је на нивоу 26–27 одсто. Оптимисти смо кад је реч о изласку из кризе јер нам се продаја од почетка априла благо опоравља.
Што се тиче привилегија које менаџери иначе имају, Тешић каже да у њиховом случају оне не постоје. За шест година, колико је на челу компаније, никада није летео бизнис класом, већ само економском, а није им ни пракса да се менаџерима службени аутомобил да на лично коришћење. Бонусе везане за профит такође немају.
Последице кризе осећају и у компанији „Алас интернационал”, која је сувласник беочинске цементаре, а у Србији су још купили „Зорка керамику”, „Зорка опеку”, „Зорка Алас камен” и „Алас Раковац”. Зараде запослених, па и менаџера не смањују, већ ће, како објашњава Маркус Богдановић, сувласник компаније, трошак кризе власници поднети сами.
– Нису људи криви, они добро раде. Директно смо погођени кризом јер вадимо камен који се користи као завршни слој на аутопуту. Значи, зависимо од државних инвестиција које су стале. Због штедње већ смо морали да реагујемо и продали смо један мањи каменолом. И извоз керамичких плочица биће нам упола мањи него што смо очекивали – објашњава Богдановић.
У компанијама које су чланице „Дунав храна групе” у власништву „Салфорда” (кондиторска индустрија „Бамби Банат”, „Књаз Милош”, „Имлек” и „Суботичка млекара”) није било смањења менаџерских зарада, али зато јесте „бежања” из евра у динаре.
– Ради се о прехрамбеној индустрији и у овој области ефекти кризе су занемарљиви – каже Тијана Тадић, директор сектора за људске ресурсе „Дунав храна групе”. – Међутим, у страху од раста евра на 120 динара или више, како се прогнозирало крајем прошле и почетком ове године, буџетирали смо зараде менаџера према курсу од 95 динара за евро. Некада су биле фиксиране за евро, сада за динар. У противном, настали би велики распони. Ако су некада због јаког динара били на губитку, сада се то искомопензовало.
Директор људских ресурса ове групације великих компанија каже да никакве побуне због смањења наднице за стрес међу менаџерима није било.
– Људи су реални, знају шта се дешава. Ми, на пример, имамо потраживања за која знамо да их никада нећемо наплатити. Јер, недељно се затвара педесетак малих трговинских радњи – каже Тијана Тадић.
По њеној оцени, тржиште менаџерских кадрова се умирило, али криза, за сада, није обезвредила њихова примања ни компензационе пакете. Искуство показује да се мало ко од њих одважио на промену радног места. Уопште, флуктуација ових кадрова је мала. Нико не мења посао осим ако мора. Штавише, повећава се и понуда ових кадрова и то са Запада. Реч је о нашим младим, високообразованим људима који тамо остају без посла, а у погледу оног што очекују у компанијама у Србији врло су реални.
Што се тиче бонуса, Тадићева каже да је сувише рано за такве одлуке. О њима се одлучује између јануара и априла наредне године за претходну годину, по усвајању коначних пословних резултата. Претпоставка је да ће већина компанија остварити слабији резултат од планираног, те да бонуса неће бити или да их неће бити у мери у којој су исплаћивани претходних година.