субота, 16.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:43

Јоко Оно, најпознатија непозната уметница

Аутор: Стеван Вуковићпетак, 17.04.2009. у 22:00
Креветни догађај за мир: Џон и Јоко у Амстердаму, 1969.

У СУСРЕТ ВЕНЕЦИЈАНСКОМ БИЈЕНАЛУ 
Џон Ленон је тврдио да је Јоко Оно „најпознатија непозната уметница на свету”.

Када су се упознали, у Галерији Индика у Лондону, непосредно пред отварање њене прве самосталне изложбе у Европи, коју је новембра 1966. године организовао њихов заједнички познаник Џон Данбар, Ленон је већ био милионер и медијска звезда, тако да се није либио да јабуку, која је чинила сегмент једног од радова, загризе и тако остави, без гриже савести што је тиме рад заправо уништио.

Јоко Оно је тада у Европи била стварно још потпуно непозната, па је и позив за изложбу био делимично резултат случајности, и та је изложба организована на брзину. Већина радова на њој је позивала на интеракцију: ту је била „Слика за гажење”, као и „Слика у коју треба укуцати ексер”, те мердевине на које се требало попети, и Ленон је, у ствари, само следио општу логику те поставке, и применио је и у случају рада који је био чисто концептуалан.

Креветни догађај за мир

Поента рада је била у томе што је цена написана на цедуљи прикаченој на јабуку била више него непримерено висока, постављајући питање сложености односа тржишне, употребне и уметничке вредности нечега што бива излагано у галеријском простору. Тај Гордијев чвор Ленон је разрешио опредељујући се за употребну вредност. Па и у низу пројеката који су касније заједно радили, уметност је имала за циљ да служи животу. Недавно се навршило четири деценије од првог извођења најпознатијег њиховог заједничког рада тог профила. Био је то „Креветни догађај за мир”, реализован у соби број 902 амстердамског Хилтона, од 25. до 31. марта 1969, који се састојао од свакодневних прес конференција, од 9 ујутро до 9 увече, на којима су њих двоје, седећи „попут анђела” невино у кревету, говорили о миру.

Од 26. маја до 2. јуна те године, тај рад су реализовали и у Монтреалу, у хотелу „Краљица Елизабета”, при чему је, на ноћ између 31. маја и 1. јуна настала песма „Дајте шансу миру”.

Тај, као и многи други догађаји које је реализовала са Леноном, био је унапред осмишљен и описан у књигама и на изложбама „инструкција” које је исписивала још у првој половини шездесетих. „Сан који сањаш сам јесте само сан, а сан који се сања заједно са још неким је реалност”, мото је под којим су се те инструкције реализовале у различитим медијима, током њиховог заједничког живота, па и касније. Као, на пример, у виду недавно изграђеног светионика „Замисли мир” на острву Види у Рејкјавику, који је свечано отворен 9. октобра 2007. године, на Ленонов недоживљени 67. рођендан. Он се у потпуности напаја струјом из геотермалних извора – односно не користи све оне врсте горива око којих се воде ратови и чије спаљивање загађује средину. Прва идеја за његово реализовање објављена је још 1965. године. Ленона је тај пројекат толико заинтересовао да је, већ 1966, предложио да му она такав светионик изгради у дворишту куће у којој је тада још живео са својом првом женом, Синтијом. До тога, наравно, никада није дошло. Изведена верзија је са изложбе у Лисон галерији у Лондону, из 1967.

Маказама против рата

(/slika2)Без обзира на веома успешну каријеру у различитим областима, од експерименталне и популарне музике, преко визуелних уметности и филма, па до социјалног активизма, Јоко Оно је остала у сенци своје везе са човеком који је за њу и изјавио да је „најпознатија непозната уметница”. Стога је за многе било велико изненађење када је саопштено да је савет Венецијанског бијенала, на предлог Данијела Бирнбаума, кустоса 53. бијенала, одлучио да овогодишње награде за животно дело додели управо њој и Џону Балдезарију, са образложењем да су њихове активности „отвориле нове поетичке, концептуалне и друштвене могућности за уметнике широм света, који делују путем различитих медија”.

Ко је, у ствари, Јоко Оно? Неки је памте као особу која је извела „Комад са сечењем”, у коме је изложила своје непомично седеће тело, обучено у конвенционалну одећу, коју је публика била позвана да сече маказама које су лежале испред ње. То извођење нечега што ће се касније назвати перформансом, одвило се у Кјоту, јула 1964, и Токију, августа исте године, као и у Њујорку 1965, да би касније било поновљено у Паризу 2003. године. У оригиналној изведби одражавало је њен став према рату у Вијетнаму, а у поновљеноj према рату у Ираку. Неки други је памте по експерименталним филмовима које је уједно и режирала, писала за њих музику, монтирала, а некада и играла у њима, као „Број 4” (или, популарније: „Дупета”) из 1966, у коме се стално само смењују голе задњице, веома индивидуализоване изгледом и кретњама, или „Мува” из 1970, која у крупном плану прати муву која се креће по голом женском телу, или „Слобода”, из исте године, која у једноминутном кадру прати кретње женске особе која откопчава брусхалтер. Део публике се везује за њене пројекте из области популарне музике с Пластик Оно бендом, док је прави корен целе њене уметничке каријере, у ствари, био везан за нову експерименталну музику.

Наиме, она је стекла веома специфично и за европске стандарде крајње необично музичко образовање још у предшколском узрасту. У експерименталном вртићу „Врт учења слободе”, у Јапану тридесетих година, деца су, поред учења хармоније и основних принципа компоновања, добијала и задатке превођења звукова из своје непосредне околине у нотни запис. То је, временом, за Јоко Оно постала ствар свакодневне навике, са којом је прекинула, након што је у оштрој борби са полифонијом јата врабаца у дворишту куће својих родитеља у Вестчестеру, држава Њујорк, доживела тренутак потпуне немоћи да доживљено забележи на начин који би је задовољавао. Од тада је, као додатак нотном запису, почела да примењује и вербалне записе, које је називала „инструкцијама”, а који су се касније осамосталили као облик реализације рада.

У друштву Кејџа, Дишана, Макса Ернста

(/slika3)Композитори од којих је учила и са којима је сарађивала били су Хенри Кауел, Стефан Волпе, и Едгар Варезе (код кога је студирао и Френк Запа), да би преко Волпеа упознала и Џона Кејџа, чија подршка ју је уверила да пут којим је већ интуитивно кренула стварно води ка некој новој уметности.

Кејџ ју је повезао с круговима око експерименталне визуелне уметности, доводећи на њене прве концерте, са Ла Монте Јангом, људе попут Дишана, Макса Ернста и Пеги Гугенхајм, и осмелио је да принципе које је у музици црпила из искушавања случајности, непредвидивости, и недовршености у изведби примени и на рад у визуелној уметности.

На изложби у АГ Галерији у Њујорку 1961. године изложила је „слике са инструкцијама”, а на изложби у Индика Галерији у Лондону 1966. „незавршене слике”. Озвучавала је ВЦ шоље и повлачила воду. Правила је серије „радова за крпљење” од полупане керамике, које је слала и поклањала, с тим да је прималац требало да их лепи и саставља до неког целовитог облика. У више наврата је, потом, проглашавала неко дрво „дрвом жеља” и позивала публику да своје жеље, на неком папиру исписане, качи на њега. Објавила је и неку врсту постхаику књиге општих упутстава за деловање у домену уметности, коју је назвала просто „Грејпфрут”. Ево једне за ту књигу карактеристичне „инструкције за рад”:

„Снимите звук собе како дише: 1. у зору; 2. ујутро; 3. поподне; 4. увече; 5. пред зору. Мирис собе у свим тим појединачним моментима сачувајте запечаћен у посебне бочице.”


Коментари0
4c17d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља