понедељак, 18.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:51

Научник испред свог времена

Аутор: Анђелка Цвијићпетак, 17.04.2009. у 22:00
Сима Тројановић у башти (Из документације Етнографског музеја у Београду)

Памћење нам је крхко, знање још крхкије. Али, да ли је то довољно јак изговор што се недовољно сећамо пионира наше науке? Наравно да није; тим пре, за једно друштво и за његову културу важно је поздравити сваки подухват који не само да одаје дужну пажњу великанима већ и новим критичким апаратом научно вреднујући домет њиховог истраживања показује да су били и прваци у земљи и раме уз раме, ако не и предњачили у свету.

Издавачка кућа „Службени гласник” из Београда објавила је крајем прошле године четири тома Изабраних дела Симе Тројановића (уредник Бранко Кукић, графичка опрема Миле Грозданић), академика, првог српског школованог антрополога, зачетника етнологије, иницијатора оснивања Етнографског музеја Србије (1901. године) и његовог дугогодишњег првог директора. У првом тому су „Главни српски жртвени обичаји”, другом „Психофизичко изражавање српског народа поглавито без речи”, трећи је „Ватра у обичајима и животу српског народа” а четврти „Јединство српског духа”. Изабрана дела Симе Тројановића обнављају сећање на рад овог научника – прве три књиге биле су објављене као посебне, пре Другог светског рата, потом у едицији „Баштина” београдске „Просвете” пре 25 година, а то посебно чини четврти том који (осим студија „Главна српска јела и пића” и „Божић”, објављених у „Просветином” издању) први пут представља сабране текстове које је Тројановић писао за низ часописа и листова пре рата. Међу њима, и за „Политику” у којој је, баш у једном ускршњем броју, објавио свој текст о обичајима везаним за овај највећи хришћански празник.

Попут великог броја наших научника с краја 19. и из првих деценија прошлог века века, Сима Тројановић (1860, Шабац – 1935, Београд) школовао се у иностранству (Швајцарска, Немачка) да би се вратио и службовао по унутрашњости (Чачак, Лозница). Био је кустос Етнографског одељења у Народном музеју, потом противно својој вољи послат у Скопље као редовни професор тамошњег Филозофског факултета где је био и декан. Постао је члан Српске академије наука 1921. године, а по својој жељи, као универзитетски професор пензионисан је 1924. године.

У предговору књизи „Главни српски жртвени обичаји” професор др Петар Влаховић упућује на интердисциплинарни научни метод који је био карактеристичан за рад Симе Тројановића у етнологији. Њиме је, каже Влаховић, био знатно испред многих посленика свога времена, јер је увиђао да је научно и друштвено неопходно пре свега одредити место српског народа у развитку савременог света. Искорак Тројановића у ново време у науци нарочито је видљив, посебно данас, у књизи „Психофизичко изражавање српског народа поглавито без речи” која је, по оцени др Жарка Требјешанина, писца предговора, драгоцено, капитално (и савремено!) дело наше етнологије и уопште наше културе. По оцени и др Бојана Јовановића, она је чак и претходила ономе што се потом у свету догодило. Тужно је, вратимо се почетку овог текста, да је, како закључује Требјешанин, да ова књига данас показује и то да је виши ниво на који је Тројановић уздигао нашу етнографију данас остао без поузданих тумача и процењивача.

(/slika2)Од капиталног је значаја и књига „Ватра у обичајима и животу српског народа” која показује до које је мере Сима Тројановић био пионир у својим истраживањима. И овде писац поговора, др Жарко Требјешанин подвлачи да је Тројановић сабрао огромну грађу која се односи на древне обичаје, магијске обреде, гатања, веровања и језичке изразе који су у српском народу везани за ватру, а затим је ту грађу средио, систематизовао, а уз помоћ теоријских конструкција којима је располагао и протумачио.

У своме научном раду Сима Тројановић се посебно бавио идентитетом српског народа, одређујући неке његове „антрополошке, психичке карактеристике, социјалне и економске прилике, религију и важније празнике, правне народне обичаје, радиност, забаве и јунаштво, као најуочљивије одреднице” (П. Влаховић). Томе иде у прилог и четврти том Изабраних дела Симе Тројановића – „Јединство српског духа”, који је плод дугогодишњег трагања др Бојана Јовановића за текстовима овог научника, расутим по научним публикацијама, часописима и новинама. Оно је капитално јер је основа за даља проучавања наших данашњих и будућих етнолога, антрополога, фолклориста, а показује научни метод Симе Тројановића који у својој сржи почива на „компарацији са другим културама... и настојању да се утврди порекло појединих обичаја и њихова промена током времена”. У предговору, Јовановић анализира Тројановићево проучавање „релевантних аспеката народне традиције и сагледавање њене целовитости… чиме је открио и њено културно јединство у ширем етнолошком и антрополошком контексту”.

За разлику од ускогрудих, квазинаучних (чак и данашњих, нарочито) промишљања онога што имплицира „народни дух” којима се добрим делом повлађује политичком конзервативном шићарлуку, Сима Тројановић је у оно доба, пратећи модерне токове науке и понесен еволуционистичким духом дарвинизма, појам „народног духа” користио у много ширем значењу: исказивање његовог јединства он види „на општем антрополошком плану, у чињеници да су народи јединствени, односно посебни по својим културама али, уједно, и културно јединствени и обједињени феноменом културе... Идеја о духовној повезаности даје свакој посебној култури и општи значај. Архетипски утемељено психолошко и антрополошко јединство културе се исказује у етничким и у националним разликама којима се потврђује виталност истоветног људског духовног устројства... ”

Етнографски музеј у Београду и данас Симу Тројановића назива својим првим чуваром: као изузетно агилни истраживач и научник радозналог духа годинама је путовао уздуж и попреко ондашњих крајева, доносећи низ предмета и фотографија (сам није фотографисао) које је откупљивао или добијао на поклон. Они и данас чине драгоцени део велике збирке овог музеја, који му се одужио великом изложбом 2002. године.


Коментари1
466c9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Arsenije Jovanović
Kao profesor na katedri za glumu pri Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, radio sam više ispitnih predstava koristeći tekstove iz knjiga Sime Trojanovića “Psihofizičko izražavanje srpskog naroda poglavito bez reči” i “Vatra u običajima i verovanjima kod Južnih slovena”. Svoje oduševljenje uspeo sam da prenesem na studente ali, nažalost, ne i na svoje kolege koji su mi zamerali odstupanje od školskog programa. Te su ispitne predstave prikazane i u Etnografskom muzeju kojom sam prilikom pokrenuo inicijativu o osnivanju Etno teatra pa je neko vreme prostorija u kojoj se danas prikazuju anglosaksonski i drugi filmovi nosila zvaničan naziv “Etno teatar”. U više navrata, odlomke iz tih predstava prikazali smo i na televiziji. Nažalost, i u Etnografskom muzeju dogodilo se isto, čelnici muzeja iz neshvatljivih razloga skinuli su ubrzo naziv i ukinuli svaki trag Etno teatra. Televizija je, po svom razarajućem običaju, te snimke davno izbrisala ali ja, srećom, čuvam neke od njih u svojoj privatnoj arhivi. Od tog slepila i te bespameti prošlo je dvadeset godina. Čitajući danas prikaz knjiga Sime Trojanovića radujem se što je to veliko ime srpske kulture ponovo zablistalo, nadam se da će neki drugi ljudi, danas ili u budućnosti, imati više pameti i dara za prepoznavanje dragocenosti na koja sam tadašnjoj pozorišnoj, televizijskoj i muzejskoj javnosti sa grupicom studenata pre toliko vremena uzaludno pokušavao da ukažem. Arsenije Jovanović, reditelj.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља