понедељак, 19.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 12:26

Православље између Москве и Фанара

Аутор: Живица Туцићпетак, 17.04.2009. у 22:00

Октобра прошле године у светском православљу пробудио се оптимизам да ће се поново почети разматрање и ублажавање бројних разлика и несагласја међу помесним црквама. У Цариграду, на Фанару, тада су се, после дугог времена, окупили поглавари и одлучили да се наставе припреме „Светог и великог сабора Источне православне цркве”, чије би одлуке биле обавезујуће. Избор патријарха Кирила у Москви, крајем јануара, само је потврдио охрабрујући тренд. Цариградски патријарх Вартоломеј, једини надлежан за сазивање скупова, позвао је недавно све цркве да јуна пошаљу високе представнике на Кипар на припремни сусрет, саопштивши и која питања би била покренута.

Недавно именовање епископа Илариона Алфејева за „министра иностраних послова” Руске православне цркве (РПЦ) изазвало је зебњу у делу православља, посебно у црквама грчке традиције, а оне чини бар половину броја цркава. Овај млади даровити и импулсивни архијереј, тек му је 43. година, овим именовањем постао је и стални члан моћног Светог синода у Москви. Својим првим изјавама наговестио је да свеправославна сарадња и усаглашавања неће тећи глатко. Вартоломеју је одмах пребацио да стреми к томе да буде „православни папа”, покушавајући да централизује власт. Цариград заиста жели да се преиспита „принцип првенства у православљу”, уз уважавање његовог првенства, што Руси обично доводе у питање. У опширном интервјуу пред Ускрс, Иларион није поновио ове тврдње, али их није ни ублажио. Москва свакако остаје сагласна да започну припреме за одржавање свеправославног сабора.

Број питања која данас у православљу стварају дисхармонију, често и спорења, подужи је и стално се проширује. Њихов каталог није непознат, утврђен је још пре педесет година на двема конференцијама на Родосу, 1961. и 1963. Теме су биле подељене у шест група, са великим бројем подгрупа и тачака. Није тешко претпоставити да су међу важнијим питањима, бар за ширу јавност, били – календар, диптих, постови, дијаспора, екуменизам, богослужења, стицање аутокефалије или аутономије, брачно право. Од учесника у разговорима на Родосу нико више није жив. У међувремену, до 1993. било је више плодотворних заседања комисија и других тела. Данас овај каталог захтева проширење.

Питање прве позиције цариградских патријараха у православљу, како је они интерпретирају, поодавно је оспоравано. Да ли су они први међу једнакима, или имају, како им прастари канони допуштају, право да репрезентују целокупно православље, чак да у њему арбитрирају. Свет сматра да је тај патријарх „духовни вођа светског православља”, са чиме посебно Москва није сагласна. Она тврди да су све цркве истоправне, Фанар има само част да сабира и председава. У црквама насталим посебно последњих стотинак година, на Балкану и другде, потискује се у страну чињеница да им је „мајка” која их је осамосталила – Цариград. Етнофилетизам, себично национално (чак и националистичко) православље постаје оптерећење још од 19. века. Створен је утисак да постоји „руско”, или „српско” православље, као да православље није једно, већ представља (кон)федерацију у свему равноправних цркава.

Цариград, позивајући се на каноне, све што није наведено као територија неке цркве у документу аутокефалије (томосу) сматра дијаспором и полаже ексклузивно право на те области. То се односи на запад Европе, Америку, Аустралију. Сада тамо влада канонска нерегуларност, нико то не спори. Проблем дијаспоре биће овог лета пробни камен за покушај припремања сабора. Руси су то схватили, па ће на Кипар послати епископа Илариона који већ саопштава да ће бити бескомпромисан против цариградских „империјалних тежњи”. Ако он напусти сусрет, а већ се показало да и то уме, наставак усаглашавања губи смисао. Ово је година „испробавања снага”, прекретница за православље – лагано усаглашавање или пад у продубљивање неповерења. 

Друго горуће питање је нејединство по питању календара, иако је оно астрономска, а не догматска тема. Недопустиво је да Божић у Атини, Софији, Букурешту буде једног датума, а у Москви или Београду другог. То је такође питање за свеправославни сабор. Старокалендарске цркве се прибојавају мањих раскола у случају увођења новог календара. Да то ипак није трагедија, показују примери Грчке и Румуније.

(/slika2)Сарадња са другим конфесијама је треће питање које изазива расправе у православљу. Док су, до пре десетак година, готово све православне цркве биле отворене за сарадњу са другим конфесијама – католицима, протестантима, англиканцима – билатерално и мултилатерално, такође и у Светском савету цркава, тај елан је сада највећим делом замро. Цркве се налазе под притиском својих фундаменталиста и псеудозилота, којима се не супротстављају или то чине са великим кашњењем. Фанару се пребацује да води православље у унију са Римом, у издају вере и јерес. Фанатици тврде да се литургија покатоличује. Идентитет православља граде на мржњи према иноверним хришћанима. Иако су ретки епископи у помесним црквама који ове ставове деле, они утичу на стварање атмосфере неповерења како у свом епископату тако и на свеправославним сусретима. Док је Цариград одавно отворен према Риму, Москва све више у њему тражи „стратешког партнера” за очување традиционалне етике хришћанске цивилизације. Ако су теолошки продори тешко замисливи, по питању „кварења” моралних вредности у секуларизованим друштвима екуменизам је постао могућ. Око тог питања није тешко у православљу постићи блискост.

Није потпуно јасно шта се све убраја у извор канонског права, да ли су неки канони од пре хиљаду и више година, тешко или никако данас актуелни, применљиви и смеју ли се модификовати. Питање је да ли су цркве данас, као пре пола века, спремне да се у то упусте? То ће се видети ускоро. У већини цркава се дискутује, често веома страсно и искључиво, о прилагођавању и саме литургије, о богослужбеном језику и увођењу додатних обреда.

Иако је у давнини регулисано како се стиче аутокефалија, сваки случај је посебан. Распад Совјетског Савеза и Југославије, формирање нових држава, попут Украјине, Белорусије, Молдавије, Македоније, води ка стварању нових црквених ентитета, при чему се та неминовност само одлаже и ствара напетост међу народима. Цариград сада жели да се у овој области стање разјасни, с тим да нових патријаршија не буде.

Питање диптиха у православљу и те како је важно. Ради се о редоследима помињања 14 аутокефалних цркава. Треба усагласити цариградски и московски диптих. Они се до шестог места не разликују. Некада је Рим био први, а већ миленијум је то Цариград. Следе Александрија, Антиохија, Јерусалим и Москва. Док Фанар потом помиње Београд, Руси ту стављају из својих разлога Тбилиси, који је Цариграду тек на деветом месту, јер је Грузијска црква последња којој је на васељенском нивоу призната самосталност. У Москви се, додуше, Београду признаје седмо место, међутим у питању је доследност. Право утврђивања диптиха ипак припада само Фанару. Око тог питања вероватно неће бити тешко постићи сагласност први пут кад се нађе на дневном реду.

Пост је тема око које не би смело бити већих спорења. О њему Нови завет говори, али га не прописује. Током раних векова хришћанства је толико постова, поред среде и петка, уведено да се више дана у години пости него мрси. Монасима то може да одговара у њиховом подвизавању, али не и обичним верницима, поготово запосленима, у урбаним условима живота. Српска црква је пре готово пола века била замољена да предложи „усклађивање црквених одредаба о посту према захтевима савременог времена”. Сугестије за измену, скраћивања и ублажавања сачинио је одмах, на молбу патријарха Германа, тадашњи епископ рашко-призренски Павле Стојчевић, уз помоћ бачког епископа Никанора Иличића. Оне још нису разматране од свеправославне конференције. Нема ниједне православне земље где се више од неколико процената верника придржава свих прописа, а у Русији их је само четири одсто. Сматра се да ће се по овом питању постићи сагласје, чак и за веће рестрикције него што су од Београда предложене. Ко би желео да пости „по старом”, може то чинити по својој вољи, не по обавези.

Измене брачног црквеног права православља, тичу се колико клира, толико и верника. Безбрачност епископата и монаха не доводи се у питање. Већина цркава би под одређеним условима допустила други брак свештеника, на пример ако остане удовац неко ко има малу децу или без разлога буде напуштен од супруге. То се већ у великој мери готово свуда толерише, једина санкција клирику је премешај у неку мање атрактивну парохију. Кад је реч о верницима највише питања из ове области се односи на услове и препреке код склапања или развода брака. У каталогу за Сабор у „социјалне теме” (VIII, B, a- e) наводе се и контрола рађања, вештачка оплодња и биоетика. Тај деликатан комплекс питања сигурно у међувремену изискује допуну. Како су та питања у свим црквама на исти начин присутна, не постоји бојазан да ће се усаглашавање постићи брзо.

Насупрот католичанству, које одаје слику монолитности у разликама, уз само једну, лефевристичку шизму која је на путу гашења, православље исказује растућу унутрашњу различитост, која се доживљава као оптерећење. На Цариграду је да, и поред неподношљивих околности у којима делује, примени византијску умешност и уз поштовање легитимних специфичности појединих помесних цркава, у православљу оствари веће сагласје, потребно за трећи миленијум.


Коментари26
1683b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Чика Пера
Неко упита Чика Перу да ли је за Исток или Запад, тојест да није можда "несврстани" како рече "Др" Самарџић. Ево одговора: Чика Пера и цела она здрава, неискварена, непоткупљива Србија су за Православни Исток- за Русију. На жалост Фанар је прешао на Западну страну, тако да није више на истоку. Ја бих свесрдно постао Грк кад би то био једини начин да сачувам своју Православну веру, јер ми моја национална припадност није важнија од вере, али ти Грци-Екуменисти управо предњаче и продају Православље у замену за Нови Светски Поредак. Наша парола је: Све за Христа - Христа ни за шта! јер нико не може два господара служити, рече Господ. Још једном поздрављам редакцију Политике на оваквом чланку који је потребан у српској јавности да би се отворила једна јавна фер расправа. Такође, предлажем да чланак из архиве пребаците на неко видније место јер сам убеђен да има много људи који би желели да га прочитају и оставе свој коментар. Хвала и ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!
Vasilije Boskovic
Ma voli Cika Pera istoriju, ali su mu informacije netacne...pa da kazem da je Bugarska prihvatila novi kalendar 60-tih godina, a ne 20-tih...I DA IM NISTA NE HVALI ZBOG TOGA.Neko medju komentarima koji mogu napisati da su casni vladike i patrijarsi na NAJVISEM SKUPU KLIRIKA STO MOZE BIT -"necisti" u vjeri, taj jednostavno ne zasluzuje ni paznju ni diskusiju, jer je takav stav teska "prelest" (bahata umishljenost) i samim tim grijeh.A MNOGO LI JE NADOBUDNIH TOBOZNJIH ZELOTA MEDJU NAMA, POMAGAJ SV. VASILIJE OSTROSKI!(?)! Nego srecom se oni ne pitaju, nego mudri Mitropolit Amfilohije i Sv.Sabor i Sinod, pa se u Boga uzdam da ce naci snage da evoluiraju nase Pravoslavlje i da STVORE PREDUSLOVE DA KAD DODJE MOMENAT I MI IMAMO SANSU DA BUDEMO PRIMLJENI U EVROPSKU UNIJU (a kalendar je takodje uslov za to). Ako ostane po ruskom-nikad mi tamo...a mozda i nismo Evropa, NEGO ISTOK!Za istok je tipicna netolerancija i bahatost, inace. Odlican a koncizan clanak je pred nama i neka im Bog da mudrosti DA UJEDINE PRAVOSLAVLJE I DA PREVAZIDJU SVE RAZLIKE!Toliko od mene.
Чика Пера
@ revnost srbije рече: да смо ми Срби чинили зла другима; затим, што је најзабрињавајуће "да треба да оставимо народне традиције и обичаје да би смо боље сагледали наше стање". Господине "ревнитењу Србије" (мада Србија такве не рађа)наведите макар једну историјску чињеницу где су Срби чинили ма какав геноцид над другим народом, било у физичком или у духовном смислу! Било је увек испада појединаца, међутим тиме се наша историја никада није дичила. Стара латинска изрека каже Historia es magistra vitae = историја је учитељица живота. Проблем код нас Срба је тај што историју врло брзо заборављама, зато и правимо катастрофалне грешке у садашњости, а које имају дугорочне импликације за будућност. По тој Вашој теорији Јевреји не би требало да говоре о Холокаусту, јер би то био израз мржње према Немцима. Докле ћемо ми Срби да заташкавамо и покривамо наше жртве?! Докле ћемо да газимо преко гробова наших мученика надајући се бољој(европској) будућности?! Ви не располажете чињеницама, него само износите празне демагошке приче. Шта су то професори историје требали да нас уче - да смо ми Срби вечито угњетавали друге; да смо криви за Јасеновац, Јадовно, Глину и на крају за Сребреницу? То што кажете да треба да се одрекнемо своји народних традиција и обичаја, говори само да и ви припадате том Глобалистичком покрету унутар наше Цркве, који би да избрише све оно што је етничко, што је национално,што је честито.Такав став је у директној супротности са духом Православља које признаје право сваком народу да у духу свога мелоса и фолклора изрази своју веру у Христа. У томе је и богатство Правсолавља! Није ли Христос рекао Апостолима: "Идите и научите све НАРОДЕ крстећи их у Име Оца и Сина и Св. Духа". Дакле, рекао је народе, не "све људе", јер народност је у потпуној сагласности са Божанском вољом (осим ако се не претвара у нацизам, далеко било). ...
consul Romanum
@ Predrag Samardzic´, pisete da je Patrijarh Bartolomej I Turcin. Ne znam odakle vam takva besmislica, on jeste turski drzavljanin rodjen je u sadasnjoj Turskoj, ali je Grk, ne znam da li je ikada jedan Dimitrios Archondonis mogao biti Turcin? Po sporazumu sa Turskom Carigradski Patrijarh mora biti rodjen u Turskoj, ali je GRK.
revnost srbije
U ove svetle dane Hristovog Vaskrsenja primetih zanimljive komentare. Sve neki strah koji se iz dana u dan siri nasom Svetom Crkvom. Pravoslavlje je zivot i ne poznaje strah i druge elemente. Upravo celokupna prosla nedelja je bila puna tuge ali se uvek projavljuje ideja nade. Nama je svojstveno da se bavimo politikom i da se bojimo Carigrada a da se nadamo u rusku Crkvu i obratno. Ja, iskreno, se slazem u potpunosti sa g. samardzicom o ideji nesvrstanih koja se javila u jednom istorijskom procesu. Umovi nasih ljudi koji se bave istorijom ne razumeju da je istorija proces koji nas vodi ka vecnosti a ne neki zbir informacija. Sabornost je ono oko cega se svi okrecemo i ispoljavamo nase verovanje. Cika Pera, uz svo postovanje za trud na gramatici i pokusaju objektivnog sagledavanja istorijski cinjenica je pozitivan. moram priznati da sam licno osetio dozu mrznje koja proizilazi iz vekovnog straha. Tvoj nastup mi ne daje jastan odgovor na pitanje da li si ti za ideju nesvrstanig ili ideju sabornog jedinstva u kojem se zna red i poredak o kome se stara i Duh Sveti. Kroz istoriju je bilo raznih nedela koje su drugi cinili nama a mnogo toga smo i mi cinili drugima. Primetio sam da (Cika Pera) voli istoriju sto je za pohvali. Ako neko zeli da bude objektivan moze da procita istorijske izvore sta to drugi pisu o nama. Prvobitna ideja je mi Pravoslavni Srbi nismo nezavisni ali da treba se borimo za duhovni napredak naseg naroda koji u teskom stanju. Ukoliko se obicaji i razne narodne tradicije ostave na stranu onda cemo imati prelepu priliku da sagledamo nase stanje. Moje pitanje je da li i to sto se niko ne pricescuje ili samo formalno po jedanput za vreme posta daje nam realnu sliku nase duhovnosti. Postujmo duge i gradimo svojim duhovnim zivotom buducnost nase oronule nacije. Ovakvim politickim pristupima pokusavamo sa sebe da skinemo odgovornost. Godinama su u SPC profesori istorije trovali mlade ljude raznim informacijama tako da je sada tesko promeniti pristup.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља