Награда „Бранко Ћопић”, коју додељује истоимена задужбина, уручена је јуче у Српској академији наука и уметности Лаури Барни за роман „Последња моја главобоља” (издавач Завод за уџбенике из Београда) и Дејану Алексићу за збирку песама „Довољно” (Матична библиотека „Светозар Марковић” из Зајечара). Одлуку је једногласно донео жири Управног одбора задужбине: Светозар Кољевић, председник, Матија Бећковић, Милосав Тешић, Душан Ковачевић и Нада Милошевић-Ћорђевић. Награду је уручио Светозар Кољевић.
У најужем избору су биле и прозне књиге Александра Гаталице „Невидљиви” (Завод за уџбенике, Београд), Драгана Лакићевића „Лудачки рукопис – Београдске приче” (Српска књижевна задруга, Београд), Радослава Петковића „Савршено сећање на смрт” (Стубови културе, Београд), Родољуба Степановића „Со земље” (Кораци, Крагујевац), Владимира Тасића „Стаклени зид” (Адреса, Нови Сад), Дане Тодоровић „Трагична судбина Морица Тота” (Стубови културе, Београд), као и збирке песама Владимира Јагличића „Јутра” (Завод за уџбенике, Београд) и Милована Станковића „О чему сања цвеће” (Прометеј, Нови Сад).
Говорећи о књизи Лауре Барне, Кољевић је нагласио да је мало који српски роман с толико филозофског надношења над крајњим питањима људског живота и смрти исткан егзистенцијалном убедљивошћу као „Моја последња главобоља”. О збирци Дејана Алексића говорио је Милосав Тешић. У књизи песама „Довољно”, од прве до завршне песме, аутор је истрајавао на практичном потврђивању сопствених песничких начела. У том истрајавању он, међутим, не претерује у наглашавању обичних (баналних, тривијалних) мотива и тема.
Лаура Барна је истакла да је самоћа непријатељ и болести и живота, од самоће је оболео и Бранко Ћопић. Можда је баш зато свој последњи раноорловски лет завршио на земљи, на бетону, не желећи да гази по воденим цветовима, јер по њима се само бешчујно ходи. Дејан Алексић је, између осталог, казао: „Мирне душе могу рећи да сам у раскош домовине језика доспео водећи се виделима што сјакте из стиха или реченице Бранка Ћопића.”
З. Р.
