понедељак, 23.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 25.04.2009. у 22:00 Марија Андријашевић

Ренесансно осећање у свету данашњице

Ото Хорват (Фото Ж. Јовановић)

ИНТЕРВЈУ: ОТО ХОРВАТ
Збирка поезије Ота Хорвата (1967) „Путовати у Олмо”, у издању Народне библиотеке „Стефан Првовенчани” из Краљева, недавно је проглашена за најбољу песничку књигу у 2008. години, према одлуци Одбора манифестације „Антићеви дани”. Песник, рођен у Новом Саду, који је студирао у Ерлангену и Берлину а сада живи и ради у Фиренци, преводи и поезију са мађарског, немачког и италијанског језика. У својој награђеној књизи стихова, једноставношћу и непретенциозношћу својих лирских осврта на фотографије и платна старих ренесансних мајстора доноси нам ретко успело поетско остварење.

Остали сте верни неолирском сензибилитету у свим својим књигама. Мислите ли да је, у данашњем плурализму поетика, таква поетичка линија потиснута?

Мислим да сам последњом збирком направио известан отклон у односу на раније песничке књиге. Постао сам нешто мање лиричан, свесно сам тежио томе да у поезији будем мање херметичан, и да се више усредсредим на свет изван себе. Не мислим да је лоше што поезије, какву сам до сада писао, има све мање. Заиста дубоко верујем да плурализам у поезији треба да постоји. Не мислим да би било паметно, и по саму поезију благотворно, усредсредити се само на једну поетику. Наравно да ће доћи тренутак када ће такав начин певања поново бити актуелан.

Колико Вам је била важна песничка традиција средине у којој сте боравили?

Тренутно живим у Фиренци, али је у стварању ове збирке на мене превасходно утицао боравак у Берлину. Био сам стипендиста Берлинске академије за уметност, мислим да је и Тишма био њен члан. Још 1999, имао сам прилику да преводим своју поезију са песникињом Карин Кивус, и тада сам схватио да песма, да би била заиста добра, мора да функционише на свим језицима. То ми је помогло да свој језик сведем и прочистим. Мислим да се то види и у овој збирци. У „Агори” би ускоро требало да изађе мој избор и превод песама немачког песника Енцесбергера. Много сам научио преводећи његову поезију, као и поезију других немачких песника.

Вашу поезију сенчи помало меланхолично искуство живљења у иностранству…

Да, меланхолија је веома изражена у мојим првим збиркама. Наравно да се меланхолије не можемо ослободити, нарочито ако озбиљно промишљамо живот, пролазност... Међутим, оно што желим да остварим у следећим збиркама је једноставно: што мање меланхолије, а што више радости и среће. Мислим да је то начин којим може да се осмисли живот.

У последњој књизи „Путовати у Олмо” читаве циклусе сте формирали кроз плодотворне дијалоге са сликарством, визуелном уметношћу, фотографијом. Једно поглавље у збирци сте чак насловили „Карпачо, Бројгел & Co”...

Да, чак ми се и једна збирка зове „Фотографија”. Фраза је, нарочито последњих година, у науци о књижевности англосаксонског, па и немачког говорног подручја, веома интензивна. Овде се конкретно ради о песмама према фотографијама и платнима старих мајстора. Оно што ме фасцинира јесте врста тумачења слике, где постоји дијалог платна, као нечег датог, и посматрача. Песник тако може да исприча причу са платна, али може да исприча и сопствени доживљај. Тренутно радим на томе да се уради зборник српске поезије писане према фотографијама и сликама старих мајстора, па ћемо видети како ће све то изгледати.

У уводној песми постављате питање: Значе ли два језика и два живота? Како Ви као песник и преводилац ван матичне књижевне средине доживљавате питање језика и идентитета?

Језик јесте идентитет, и оно што је занимљиво, тај идентитет постоји на различите начине у одређеним периодима мог живота. Детињство је везано за мађарски језик, дечаштво и период студија за српски, потом следи десет година немачког језика, а тренутно сам у италијанском. Све је то оставило траг и утицало на мој однос према језику. Када би било могуће писати савршену поезију, она би се састојала од многих језика. Наравно, онда човек помисли, колико би то било херметично, ко би то могао да чита? Морао бих да рачунам на читаоца који познаје све те језике. Данас, живећи у другој језичкој средини, уз помоћ интернета, књига, часописа, сајтова на српском језику, није тешко одржати континуитет са својим језичким идентитетом.

-----------------------------------------------------------

Књижевност је бренд

Можете ли да упоредите данашњи статус поезије у нашој средини и културним срединама у којима сте имали прилику да живите?

Српска књижевност је заиста квалитетна, али она неће бити видљива без помоћи државе. Примера ради, Немачка, Мађарска, Пољска имају институте који много помажу књижевност. Они схватају да је књижевност један од најбољих брендова једне земље. Мислим да би било неопходно поставити стратешки циљ, рекламу Србије и српског језика помоћу књижевности, јер писци не могу то да учине сами. Било би веома значајно када би код нас постојала институција која би сама позивала преводиоце и суфинансирала издања српских писаца у свету.

Коментари0
05c2b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља