Српска привреда већ годинама болује од такозване холандске болести. То значи да има јаку националну валуту и слабу индустријску производњу, објашњава професор Економског факултетаЉубомир Маџар.
Проблем је утолико већи што доскора стабилан динар није био резултат јачања привредних активности, већ је његовој прецењености кумовао прилив девиза из иностранства, што због продаје капитала, што преко кредита, али и дознака, односно коверата с парама које рођаци из иностранства шаљу својим породицама у домовини.
– Таква клима, која првенствено погодује увозу, а не извозу, била је велики ударац за индустрију. Поготово што је она тешко страдала у последњој деценији прошлог века, што због санкција, што због бомбардовања. То су ожиљци због којих је индустрија и данас исцрпљена – оцењује Маџар.
На констатацију да је од бомбардовања прошло десет година и да то више не може да буде оправдање за неспособностсрпске индустријске производње, наш саговорник истиче да то и те како још има утицаја на слабост привреде јер се производња тешко опоравља од таквих удараца.
У тој ситуацији, светска финансијска криза власницима фабрика у Србији легла је као „со на рану”. Сада, сматра Маџар, предузећа послују под много неповољнијим околностима јер им је много теже да продају своју робу на светском тржишту.
– Без обзира на то, ми смо годинама имали своју унутрашњу, разорнију и опаснију кризу од ове која сада тресе свет. Инфлација, огроман увоз, јак динар који није имао реалну снагу...само су неке од недаћа које су задесиле индустријску производњу у последњих неколико година – сматра наш саговорник и додаје да је у таквом амбијенту делимично и објашњење зашто је око 60.000 предузећа сада у блокади због дугова.
Према подацима Републичког завода за статистику, индустријска производња је у односу на исти период прошле године пала 18,7 одсто, што је скоро петина лањске вредности. „То је драматичан шок”, оцењује Љубомир Маџар.
(/slika2)Од око тридесетак индустријских грана,раст од 47 одсто забележен је само у области вађења руда метала, док је негативан рекорд оборен у сектору производње радио, ТВ и комуникационе опреме (овој области за годину дана производња је пала 81,6 одсто). Велики пад производње (већи од 60 одсто) задесио је произвођаче моторних возила и приколица, док је производња преполовљена у сектору вађења руда неметала и камена, неметалних минерала и области рециклаже, али и производа од дрвета и плуте. Текстилна индустрија, на пример, произвела је 25,5 одсто мање одеће него прошле године, док је производња намештаја пала око 20 процената. И производња дувана такође је ове године мања за петину.
Према оцени економисте Мирослава Здравковића, српска индустријска производња расла је „брзином пужа” у претходних осам година и Србија је имала једну од најнижих стопа раста индустријске производње у Европи. Нижу од већине развијених земаља западне Европе које су ових година селиле своје погоне у источну Европу, али и на друге дестинације.
– Пад од скоро 20 одсто у прва два месеца ове године срозао је ниво производње у Србији на онај из 2000. године. Ако је за утеху, то се исто догодило и у Америци, Јапану, али и уеврозони.
При томе је, упркос паду броја запослених за 8,6 одсто, дошло до пада продуктивности од 11,1 процената у прва два месеца ове године у односу на исти период прошле године. Кривац је, наравно, пад производње за 18,7 одсто – уверен је наш саговорник.
Он подсећа и на то да је претходних година Србија имала импресиван раст продуктивности рада у индустрији. Нажалост, то није била заслуга раста производње, већ је највећим делом узрокована падом броја запослених. Према подацима са којима Здравковић располаже, у 2000. години ниво продуктивности у српској индустрији био је за 41,6 одсто мањи у односу на 1989. годину. Најнижи ниво продуктивности постојао је у 1993. години, када је био нижи за 58 процената. У време санкција било је забрањено отпуштање запослених, а ниво производње је смањен за 64,4 одсто. У периоду од 2000. до 2008. године просечна стопа раста индустријске продуктивности изнела је 9,2 процената, и у 2008. години је индекс продуктивности рада био двоструко виши у односу на индекс у 2000. години.
(/slika3)– Уколико за неколико месеци не дође до опоравка производње доћи ће до убрзавања процеса отпуштања запослених у индустрији. Јер, предузећа више нису социјалне установе. Упркос чињеници да се Мирослав Мишковић, власник Делте, незванично жали како политичари не смеју да „дирају у величанствену производњу”, већ нападају трговину, ови подаци говоре управо супротну ствар. Производња је у Србији потпуно занемарена, њоме се годинама нико није бавио и уколико се, као земља, не окренемо извозу до опоравка привреде неће доћи – категоричан је Здравковић.
Статистички подаци иду у прилог његовој тези. Редовно се, приликом обелодањивања података о укупној годишњој вредности бруто домаћег производа (БДП), догађа да су расту националних рачуна највише допринели сектори трговине, финансијског посредовања и саобраћаја, док је удео производних грана готово занемарљив. Тако је, према подацима Републичког завода за статистику, 2008. године најмањи допринос расту БДП-а дао сектор прерађивачке индустрије и грађевинарства. Такође, према подацима из истог извора, у претходних осам година трговина је забележила раст од скоро 120 одсто, док је индустрија порасла само 14 процената.
