Пише: Млађан Динкић, министар економије
Чињеница је да је Србија била део велике Југославије и да је њена привреда била усмерена на тржишта бивших република а то тржиште се покидало распадом земље. Касније није прављена стратегија шта би једна мала земља са осам милиона становника могла да понуди свету.
Министарство економије направило је предлог индустријске политике који је поткрепљен конкретним мерама. У том предлогу издвојили смо три гране које ће имати државну подршку – аутомобилска индустрија, информационе технологије и телекомуникације и електроника.
Прву смо подржали зато што је извозно оријентисана и јер је у кратком року вишеструко повећала извоз аутоделова из Србије и запошљава велики број људи. То нам је и био циљ. На то смо се одлучили на основу тржишних сигнала, долазиле су десетинеиностраних компанија које се баве производњом аутоделова и одлучили смо да то подстичемо. Те фирме долазе и у овим тешким временима. Пример је немачки „Леони” који у Прокупљу гради фабрику аутокаблова од петнаестмилиона евра.
Што се тиче ИТ сектора и телекомуникација то су гране које вуку привредни развој земаља које претендују да буду изнад светског просека. Нажалост, у време светске кризе највећи инвеститори су врло суздржани и ефекте подстицајних мера које смо донели за ову област видећемо тек у будућности.
И код електронике исто је као и код аутоиндустрије. То је радно интензивна област, не мислимо да је у Србији јефтиније склапати компјутере него у Азији,али је могуће радити неке склопове.
Што се тиче других грана, природна шанса јесте прехрамбена индустрија и она најмање трпи ефекте глобалне кризе. Проблем тренутно није у прехрамбеној индустрији колико у примарној пољопривредној производњи која би морала да се адекватније подстиче и адекватније повезује с прерађивачком индустријом. Држава мора да уради више на подстицању аграра јер је апсурдно да Србија нема довољне количине воћа ии меса које се тражи на иностраним тржиштима. Неко би морао да анализира које су шансе за извоз наших аграрних производа и треба буквално усмерити гро субвенција у оне ствари које дају највише ефеката. Нама траже воће, а ми га немамо. Вероватно би било корисно да држава о свом трошку бесплатно подели саднице разног воћа сељацима, а да неко ко се бави продајом организује извоз. То је синергија.
Те шансе још имају дрвнопрерађивачка и индустрија намештаја која је сада под великом конкуренцијом, а подстицај за њен даљи развој биће долазак шведске компаније „Икеа”.
Морамо да будемо реални – можемо доста али не можемо превише.
То значи да нам треба објективна стратегија.
И управо због тога што држава није најпаметнија у осмишљавању тих стратегија и што тржиште мора да каже своје мишљење, ми смо лансирали потпуно нову стратегију – да од Србије на средњи рок направимо најпривлачнију дестинацију за производњу ради извоза на трећа тржишта.
Наша је идеја да док не уђемо у ЕУ будемо много јефтинији за производњу ради извоза а да тај извоз буде без царине на што ширем кругу тржишта. Свесни смо да сама српска предузећа не могу лако да се пробију на нека тржишта и да им требају подстицаји иностраних компанија које имају своја тржишта.
Зато потписујемо споразуме о слободној трговини са земљама ван Европске уније. СаУнијом имамо уговор о слободној трговини који важи од 2001. године, имамо га с Русијом, сад смо потписали с Белорусијом, с Турском смо испреговарали, треба да га потпишемо и да ступи на снагу од 1. јануара следеће године. Почетком маја долази делегација из Ирана на разговоре о истој теми.
