субота, 30.05.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 07.05.2009. у 22:00

Србији недостају анестезиолози

Др Душица Симић

У Универзитетској Дечјој клиници у Београду данас се одржава прва Интернационална школа дечје анестезије, као заједнички пројекат Министарства здравља Србије и Министарства здравља Немачке. Доцент др Душица Симић, директор и домаћин овог скупа, шеф Одељења интензивног лечења Дечје клинике у Тиршовој, објашњава како је скуп намењен пре свега општим анестезиолозима, који су у Србији често у ситуацији да у хитним случајевима или због немогућности транспорта до специјализованих установа дају анестезију деци.

– У Србији иначе, постоји мањак анестезиолога, а посебно оних који имају рутину у давању анестезије бебама и деци. Само када је неопходно анестезију детету треба да даје општи анестезиолог, јер није исто када се она даје беби до годину дана, детету од три године, адолесценту или одраслом човеку. Најризичније је давање анестезије бебама млађим од месец дана и деци до годину дана, јер су код њих још незрели механизми разградње лекова и теже се успоставља дисајни пут – објашњава др Душица Симић.

Предавачи из Немачке др Маркус Шили, руководилац пројекта, и др Ерен Фред Шиндлер и др Патрик Фарел из Аустралије посебно ће говорити о проблему транспорта трауматизоване деце и протоколима за реанимацију.

Наш велики проблем је, како издваја докторка Симић, то што се до дечјих клиника у којима ће бити оперисана тешко повређена деца из унутрашњости транспортују на неодговарајући начин – без укључене инфузије, без успостављеног дисања, односно маске или тубуса. Да ствар буде још тужнија, до дечјих клиника понекад стигну потпуно расхлађена, јер усред зиме неко нема довољно знања да утопли бебу обичним ћебенцетом, већ она стиже само у бенкици.

– Због неадекватног транспорта детету се без потребе додатно погоршава стање. Смртност код трауматизоване деце је већа од 50 одсто, и то је водећи узрок смрти деце старије од годину дана, не само код нас него и у свету. Циљ нових протокола који ће бити представљени на школи анестезије јесте смањење смртности деце – каже др Душица Симић.

На Универзитетској дечјој клиници у Београду годишње се обави између 3.500 до 4.000 операција. По речима наше саговорнице, српски анестезиолози уживају велики углед у свету због свог знања и врло лако налазе посао у иностранству.

– Родитељи не треба да се плаше анестезије, јер тврдим вам да су наши анестезиолози лекари који највише знају, имају вештине и рефлексе да брзо реагују и дефинитивно најмање греше – каже докторка Душица Симић.

О. Поповић

Коментари4
ccb6c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Зоран
Бане, знаш зашто нема анестезиолога у Србији? Не могу да раде приватно, слаб избор посла. А знаш што их нема у Америци? Зато што је врло одговоран посао за паре које добијаш. Има много бољи избор.
Бане
Сигурно да нема довољно анестезиолога јер је то врло тежак, одговоран, делимично ризичан и надасве стручан посао, за који се треба доста школовати у периоду када треба да формирате породицу, живите од нечега и станујете као подстанар, а све под условом да сте запошљени у здравству.Зашто се онда млади лекари не опредељују за ову врсту специјализације? Зато што се већина њих прима преко везе јер су углавном то деца лекара, начелника и директора клиника, формирају се кланови, деца се примају на клинике где су им очеви, бирају искључиво лакше специјализације, у најгорем случају ону специјализацију на којој имају прођу (а то су оне спец. где има раде родитељи, рођаци и пријатељи). Због такве политике у друштву, тачније Министарства здравља, данас је већи део млађег лекарског кадра ушушкан и незаинтересован да крчи пут и иде у сусрет изазовима. На другој страни имате плејаду младих незапошљених лекара, чак и са највећим просецима, који чекају на посао, а амбиције им се полако топе.Министарство здравља је ЈЕДИНО ОДГОВОРНО за политику образовања специјализаната, и оно може, АКО ХОЋЕ, да спречи, заустави, и одреди које се специјализације могу одобравати и коме. Како су у Министарству здравља исто тако лекари дошли са неких клиника, посве је јасно да је тешко то остварити.ПРЕДЛОГ: имам сина лекара који је без посла, прихвата било коју специјализацију коју му понуди Министарство здравља, конкретно за анестезиолога. Због немања посла, ама баш НИГДЕ, уписао је докторске студије да му време не би пролазило узалуд (боље него да ради на трафици или буде трговац лекова), али и то кошта крваво, а где је формирање породице, егзистенција и друго. За то време његове колеге раде код очева и тетки и стрина (не приватно већ искључиво на државним клиникама које финансира буџет Републике Србије). Овакво стање је слично и у војном здравству, где се СВОЈА деца збрину (запосле у Београду јер им случајно родитељи раде ту)како би могли да специјализирају на ВМА.Остали у јединицама по Србији.
Зоран
И Америци недостају анестезиолози, ако вам је за утеху. У Америци још горе. Недостају им интернисти, лекари опште праксе, гинеколози, како се зваху ови обдукције што раде,... Катастрофа.
Бивше несташно дете
Имам одлично искуство са лекарима у Тиршовој. Као детету од осам година збринули су ми отворену фрактуру подлактице, наравно уз анестезију, мислим да је то било помоћу неког гаса, ставили су ми маску на лице. Повреда је била поподне, оперисали су ме увече. Рука ми је одлично, имам само мали ожиљак на унутрашњој страни подлактице, тамо где је кост пробила кожу. Доктори су одлични, једино што у моје време није било посета, него само довикивање преко прозора са родитељима и родбином. Надам се да се то изменило у међувремену. А иначе, какво ми је то детињство ако се дете бар једном не поломи? Не би требало због тога да се умире...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља