понедељак, 21.06.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

ЕУ пред стратешким избором

Франсоа Есбур (Фото Драган Јевремовић)

Губитници економске кризе биће оне земље које зависе од једног извора у производњи, нa пример нафте и гаса. То дакле није добро за земље Средњег Истока, Русију, Венецуелу. Друга категорија губитника су оне земље које су истовремено мале и веома изложене ветровима глобализације. То су неки „спектакуларни случајеви” – Исланда, Ирске, Дубаија, Тајвана.

Што се тиче добитника, Американци ће као и обично показати своју велику способност да задају контраударац кризи. За Европу и Кину се не зна како ће проћи. Није јасно да ли ће се у Европи појавити солидарност. Не зна се ни колико је кинеско друштво отпорно и еластично у суочавању са периодом спорог привредног раста.

Ово је мишљење Франсоа Есбура, посебног саветника Фондације за стратешка истраживања из Париза. Есбур је на позив Београдског фонда за политичку изузетност одржао предавање о теми „Одговор Европе на промене у свету – стратешки избори пред ЕУ”.

На чему заснивате своје уверење да је проширење Европске уније неизбежан процес, односно да ће земље западног Балкана, пре или касније, ући у ЕУ?

Ради се о Европи. Потпуно је јасно да су све европске земље предодређене да постану чланице ЕУ. То је потврђено и опредељењем из Солуна 2003. године. Можда постоји питање у вези са земљама које нису тако јасно смештене у Европи, као што су Турска и Украјина, али, за земље које су географски, културно и на други начин јасно у Европи – нема никакве сумње.

Наравно, за све то је потребно доста времена. Када је 1957. године створено заједничко тржиште, дакле пре 52 године, било је само шест земаља чланица. Не очекујем да ће бити потребне наредне 52 године да се тај процес доведе до краја. За ЕУ би се могло рећи да је једна зверка која се креће доста споро, али кад крене неким правцем онда ту нема одустајања.

Земље овог региона мисле да ЕУ пред њих стално поставља нове и нове захтеве. Ви, пак, мислите да не треба пожуривати улазак западног Балкана у ЕУ.

То су два одвојена питања. Како се процес продубљује, чланство у ЕУ одиста постаје све теже.

А, видели смо сви у случају Румуније и Бугарске шта се дешава ако хоћемо да убрзамо процес. Ја сам међу онима који верују да смо себи дали још годину, две у случају Бугарске и Румуније, исход би вероватно био бољи, како за те земље, тако и за ЕУ.

Али, шта је година или две када говоримо о процесу овакве врсте. ЕУ није нешто као међународна организација, не може се поредити са њом, јер у међународној организацији задовољавате неке основне захтеве, који не мењају природу вашег друштва. За разлику од тога, земља која постаје чланица ЕУ просто мења своју природу. И то важи за све чланице ЕУ. У земљама као што су Француска, Холандија, Велика Британија, било која друга чланица ЕУ, више од 50 одсто законодавства произилази из процеса и институција ЕУ. Дакле, то је један врло дубок политички и друштвени процес. Није то као да се закачимо за трамвај или ускочимо у воз.

Многи мисле да је у случају Румуније и Бугарске посреди била политичка одлука. Да ли се земље западног Балкана могу надати сличној одлуци?

Можемо да се надамо да ће се придружити ЕУ. Што се тиче поука које смо извукли из случаја Бугарске и Румуније, свесни смо да је неке компоненте реформи, првенствено правосуђа, боље спровести пре чланства него то оставити за после. Јер, такву врсту реформи је много лакше спровести под притиском преговора о чланству него после пријема у чланство.

И западни Балкан је у кризи. Колико помоћи или подршке може да очекује од ЕУ?

На питање да ли би ЕУ требало да пружи подршку земљама кандидатима да лакше преброде овај процес, кратак одговор био би да треба. Али, то питање не би требало да се уводи у јавну расправу пре немачких избора. Јер, порески обвезници, рецимо у Баденвитембергу, не би били баш пресрећни да се сада у разговоре укључују и овакви захтеви, поред других који су им наметнути у вези са решавањем кризе.

У сваком случају, врло је тешко даље говорити о проширењу пре него што се не разјасне све нејасноће у вези са уговором из Лисабона. И да нема економске кризе, 2009. година није најбоље време за причу о проширењу. Шта је, међутим, година у неком процесу који се одвија током деценија?

Да ли то значи да ће протећи и најмање деценија до новог проширења?

Не. Просто хоћу да кажем да шест месеци или година нису одлучујући инструменти за мерење. Ако, посматрамо специфичности земаља у региону, могло би се рећи да ситуација у Србији, што се тиче инфраструктуре, стандарда и норми који у њој важе, није битно другачија од оне која је постојала у Румунији и Бугарској пре шест, седам година. У неким областима, као што је борба против организованог криминала и борба против корупције, Србија је у бољој ситуацији него што су ове земље биле пре седам, осам година. То је на индиректан начин један од показатеља због којих мислим да неће бити потребна та деценија, без обзира на кризу и проблеме у вези са Лисабонским уговором.

Да ли став Ангеле Меркел да треба направити паузу у проширењу на западни Балкан најављује опасност од другачије реакције земаља ЕУ на том путу?

Пре три, четири месеца био сам забринутији него што сам сада, првенствено због дебате која се води у земљама као што је Немачка или Холандија. Од тада, политичари су почели да размишљају о последицама које би уследиле услед непостојања солидарности. У Немачкој су постали врло обазриви у својим изјавама. Наравно, неће они отворено рећи да ће немачки обвезници сносити трошкове, јер, у том изборном смислу, то не би било мудро, али не искључују солидарност.

Лисабон је мало другачије питање. Најједноставније решење била би ратификација, наравно. После тога, рецимо  2010. може да се почне да се прича о другим темама, као што је проширење. Имали бисмо за то спремне институције и законску основу.

Ако погледамо онај тежи сценарио – да се уговор не ратификује, Вацлав Клаус не потпише, Ирци кажу „не”, Камерон победи на изборима у Великој Британији – 2010. не би била идеална година за разговор о проширењу. И шта би се онда десило? Споро би се завршили преговори о чланству са Хрватском. Онда би споразум са Хрватском имао одређене измене у односу на уговор из Нице, везано за Европски парламент и Европски савет. Следећи корак био би усвајање уговора о чланству Хрватске у ЕУ, 2011, 2012. А то би онда представљало преседан за друге земље будуће кандидате.

Колико криза може да промени Унију, односно колико може да се одрази на међународне односе?

Пре двадесет година били смо сведоци јавног, спектакуларног распада СССР-а и нестанка једне идеологије. Прошле године били смо сведоци једног другог великог пропадања – нерегулисаних финансијских тржишта. Значи, видели смо пропаст једне друге идеологије, идеологије нерегулисаних финансијских институција. Европљани ће заједнички морати да одлуче шта је то што ће заменити нерегулисана финансијска тржишта. А, то је значајно идеолошко и политичко питање, не само техничко питање. С обзиром на то да су све наше земље под утицајем кризе, то је расправа у којој свако има право да учествује, било да је члан ЕУ или кандидат. Интелектуалци у Београду, Паризу, Бриселу и на другим местима изван ЕУ мораће да пронађу одговор на то. Ја нећу давати одговоре, немам их. Али, ово је нешто на шта сви морамо да обратимо пажњу, јер је реч о преобликовању наших земља, континента и света.

-----------------------------------------------------------

Косово и три европска преседана

„Влада Србије се јако добро носи у свему ономе што ради после проглашења независности Косова”, сматра Есбур. У вези са Косовом он помиње три преседана у ЕУ. Први је случај Кипра, који ставља на страну, јер је сигуран да би тај део историје, да су у прилици да је поново пишу, земље ЕУ писале на другачији начин. Друга два примера, Ирске и Немачке, у којима је територија изгубљена, односно добијена, представљају, према његовим речима, „интересантан начин како се тешка ситуација решава у пракси ”,

Есбур подсећа на то да је Ирска, двадесетих година прошлог века, када је постала суверена држава, тврдила да поседује суверенитет над шест северних области Ирске, што није много другачији случај од Србије и Косова, у погледу величине територије. Када су касније Британија и Ирска биле земље кандидати за ЕУ, током седамдесетих година, интересантно је, каже, да то питање није представљало посебан проблем.

У време кад је створено заједничко тржиште, 1957. године, Савезна Република Немачка је тврдила да поседује суверенитет над Источном Немачком. Чак је полагала право суверенитета и на оне делове који су касније постали део СССР и Пољске. Међутим, у пракси она није спроводила тај суверенитет. Како је то решено? У случају заједничког тржишта, Источна Немачка имала је користи у трговини од истог трговинског режима, јер није морала да плаћа царине за трговинску размену. Наравно, Источна Немачка није постала формални део ЕУ све до поновног уједињења, што се десило после 42 године.

-----------------------------------------------------------

Ко је проф. Франсоа Есбур

Проф. Франсоа Есбур важи за једног од водећих европских стручњака за стратешка питања савременог света.

Крајем седамдесетих година прошлог века, Есбур је био члан тима француског министарства спољних послова за политичко планирање. Потом, први секретар француске сталне мисије при Уједињеним нацијама, (бавећи се међународном безбедношћу и питањима разоружања), директор Међународног института за стратешке студије у Лондону и професор факултета политичких наука у Паризу.

После 2000. године, Есбур је, између осталог, био директор Фондације за стратешка истраживања у Паризу, затим, члан групе Европске комисије за личну безбедност, члан међународне комисије за Балкан (2004-2006), као и члан комитета француске владе за надгледање Беле књиге о тероризму. Радио је и на изради националне доктрине одбране Француске, која је усвојена пре неколико месеци. Од 2005. године је посебни саветник Фондације за стратешка истраживања, у Паризу.

Коментари8
801d0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља