понедељак, 21.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:05

Директан пренос „београђанске“ епохе

Аутор: Борислав Станојевићпетак, 15.05.2009. у 22:00
Вера Миланковић

О њој ћете наћи релативно мало података. У официјелним музиколошким библиографијама – практично ништа. За (српску) музичку енциклопедију, када бисмо је и имали, свакако би била – премлада. На Интернету, рецимо, каже се отприлике: Вера Миланковић, (1953), композитор, пијаниста и педагог је потомак угледне српске породице високих официра, научника, универзитетских професора, дипломата и писаца. Као композитор и пијаниста, присутна је на концертима, фестивалима и у медијима (жива извођења, снимци, штампане ноте...). Редовни је професор Факултета музичке уметности Универзитета уметности у Београду, оснивач и руководилац међународног Педагошког форума...

За почетак, сама Миланковићева тврди: „У нашој грађанској средини, духовна музика није уткана у културно-естетски живот човека, а самим тим ни у његов свакодневни живот... Грађанском друштву потребно је емоционално и естетско уживање у музици духовног садржаја, која ће попунити празнину насталу заборављањем блискости између Бога и природе. Компоновала сам стога дело духовног садржаја које ће пратити календар духовног живота и изводити се на концертном подијуму, али и при јавним и кућним прославама.“ Из чега произилази да је композиторка нескривено окренута српској црквеној, изворној сељачкој, и чак, деветнаестовековној грађанској музици (као да се с тим „опасним великосрпским феноменом“ већ нисмо успешно обрачунали у протеклих 60 година)!

Када ослушнете музику коју потписује Вера Миланковић, а коју ће и Београђани имати прилике да чују идуће среде, на концерту у Скупштини града, видећете да она компонује по узусима мало проширене неоромантике, са много певљиве мелодике, са свим оним свиластим, меким, готово мајчински топлим, понекад оштрим, и грубим, али увек правичним хармонијама... (Зар већ и Манов др Фаустус није продавао душу Ђаволу за добру стару Шенбергову ухораздератељну додекафонију!)

Насупрот главном току савремене, тзв. озбиљне музике, чак и инструментаријум Миланковићеве је класичан, акустички. Без икаквих електронских, спец-ефект, постпродукцијских, компјутерских интервенција, макар у маниру, рецимо, global sound-а тзв world-music, где би то још могло бити корисно употребљено. Миланковићева користи клавир, гудаче, дуваче, људски глас... И то не семпловане – већ оне старе, од дрвета и метала, и из простог људског грла. (Ма, хај’те молим вас: или су се ствари у Стварном свету муњевито промениле, док смо ми гледали на другу стану, или Вера Миланковић – није стварна. Ово друго је, ипак, знатно прихватљивије.)

Уосталом, та иста В. М. заиста верује како би ми требало да се данас и овде, породично окупљамо око клавира и певамо тропаре Цветима, Богојављењу, Параскеви... по Српском духовном календару (име њене збирке тропара за солисте и различите хорске саставе) баш као грађанске породице XIX века. Она тврдо верује да бисмо били бољи људи ако бисмо то певали са уверењем и љубављу, а не таштом позом религијских неофита, екс-партај-апаратчика, који су се само добро камуфлирали новим потребама својих потенцијалних бирача.

Зато је Вера Миланковић фантазмагорични лик.

Њена музика је као оригиналан архивски, кинотечки филмски материјал, оне црно-беле, помало убрзане покретне слике са филмског платна што немо, или уз пратњу клавира, рецимо, приказују зиму на пијаци, која се почетком двадесетог века налазила на месту садашњег Студентског трга у Београду.

Сама композиторка је виртуелна тон-камера, која, као нека од (додуше немих) Лимијерових, директно преноси стари „београђански живот“. Наш проблем је што ми, сада када стојимо на тој истој локацији, када нам се приближи музика Миланковићеве, добијамо утисак како смо се вратили кроз време и простор, бар за један век! Осим тога, њеној слици Србије и Београда није могуће пребацити да је просто локалпатриотско „србовање“ за текуће нужнополитичке потребе. Она је „политички/српски некоректна“ исто онолико колико су то били романтичарски песници, сликари и композитори, са прегиба Великих векова. Или Змајев лист „Невен“, или оригинални нитратни филмски записи о животу београдског грађанства, са почетка прошлог века. Вера Миланковић је просто – оданде и од тада.

Она, као гасни улични канделабр, укопано стоји тамо и тада, а (само музички) одјекује овде и сада. Ванвременска Српкиња, она је легендарна јунакиња сопственог наратива. Отуд њена егзотика. Хтела би, као фина и добро васпитана дама, али исто тако  тврдоглава, да од слушалаца  направи поштене српске грађане с краја XIX и почетка XX века: цивилизоване, културне, породичне људе, какве обично са Носталгијом (наслов једног дуплог ЦД-а њене музике) видимо у албумима наших бака, на пожутелим фотографијама, уз обавезно упресовано лишће и цвеће прохујалих јесени. Друштвено-корективни метод Миланковићеве је музички адекватно примењен, и ту се она не разликује од, рецимо, брехтовског Вајла или Хиндемита, или, једним посебним делом, Бартока и Бритна...

Наравно чуће се у дубини њене „музичке методе“ све оне суптилне нијансе које је чуло и ухо „савремене“ Вере Миланковић: и сазвучја са друге половине XX века, све од анимир-музика хотелских „лобија“, или бразилске самбе, преко џеза и попа, Битлса, филмске музике, лаке и тешке „класике“, до радио „га-га“ и ТВ бесконачне muzak-ленте... Али данас, код ње све је то, опет на први поглед, анахроно уређено, аранжирано: њен музички компас неће нам помоћи да се снађемо – овде и сада. Он показује (само) безвремено старе пределе душе, и вреди само онолико колико то још имамо/чувамо.

Уосталом, ма колико хтели, више не можемо (п)остати грађани XIX века. Можемо ли, ипак, бити малчице сензибилнији (сентименталнији?) него што јесмо? Музика Миланковићеве нам може помоћи у томе, кроз тзв. Орфеј-ефекат: Орфеј је, сећамо се, својом лиром и песмом могао да помера стење, а Вера Миланковић, ма колико је наивном држали, уме темељно да нас – расплаче. Што је, признаћете, добар почетак.


Коментари1
ea123
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

miroslav
ah, staro beogradsko gradjanstvo... ah, kako je nekad bio lep stari beograd... ah, kako je nekad sve bilo bolje... ah, kako napraviti fine gradjane kao iz, citiram, kraja 19. i pocetka 20. veka...? ovo nema nikakve veze s gospodjom o kojoj je toliko komplimenata - verujem, s pravom - izreceno u tekstu, ali ima s tekstom. i jos nesto: da li je podatak da neko potice iz ugledne stare takve i takve porodice (ili bilo koje druge, uostalom) zaista relevantan za neciji profesionalni (ponavljam: profesionalni, a ne privatni) portret?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља