До 2002. године, запад сам волела само као туриста, где сам одлазила само са пасошем у џепу. Онда настаје преокрет у мом животу, смрт родитеља, пропадање предузећа и празан новчаник. Излаз из настале ситуације је паковање кофера и одлазак на запад у потрази за послом. Схватам да ћу од сада у своју земљу долазити као туриста. Жалосно али истинито. Да бих дошла на запад, овог пута у пасошу сам морала да имам важећу визу земље у коју одлазим, а то значи чекање у реду пред Белгијском амбасадом. То је моје прво разочарење и осећај ниже вредности.

Шта се то десило са мојом земљом, зашто њени грађани морају да чекају у реду пред амбасадама западних земаља где се врши селекција ко може на запад а ко не, а да у исто време свако са запада може да дође у моју земљу слободно и да у одласку, поред кофера у срцу понесе толико топлине коју само моја земља може да пружи сваком.

Долазим у Белгију телесно, а духовно сам у Србији где ми је остало 40 година живота, пријатељи, мој град на Дунаву и празан новчаник. Са собом сам понела само слике родитеља. Белгија је прелепа земља, пуна зеленила, са уређеним градовима, где су фасаде старих кућа урађене тако да вам се чини да су од чипке, са пуно атракција и културних збивања, са стабилним социјаним и здравственим уређењем, школством. Мала земља која је правно уређена.

За разлику, можда од многих, Ја сам имала ту срећу да од првог дана овде нисам сама, имам брата који овде живи годинама, и кога сам ја када је долазио у Србију у сали звала "белгијанац" не схватајући колико је та реч тешка и колико га то погађа..Хвала ти брате, алиии…..

Посао сам релативно брзо нашла и поново сам научила како је имати пара у новчанику. Стари новчаник сам оставила у Србији празан, овде сам купила нов. Ради урока. Радим, имам пара али сам у овој демократској земљи грађанин другог реда, без личне карте, без права на боравак, без здравственог осигурања. Живим и радим нелегално јер не могу да средим боравак. Можда сам и могла да тражим азил као политички избеглица, али како да будем избеглица из своје земље и то још политички, кад је и у мојој земљи напокон победила демократија. Осећај је јако пријатан, признаћете, али га ником не препоручујем.

Газде Фламанци су љубазни и на први поглед чини вам се да за њих нисте странац, они Србију не гледају као "пандорину кутију", али то је тако докле год код њих изгарате од рада.

Носталгија убија, лечим је радом, али желим и да се дружим са нашима, да се насмејем, да разговарам и да причам о Србији. Српских клубова у Белгији нема, а и мало наших има у односу на остале земље запада. Са том жељом одлазим недељом у нашу цркву у Брисел, мада морам признати да нисам неки верник. И опет разочарење. Многи од наших годинама нису одлазили у домовину, живе у социјалним становима, раде на црно, недељом поподне иду по кафанама цији су власници "санџаклије", и уз традиционалне ћевапе и новокомпоновану народну музику која трешти у задимљеној кафани проводе поподне и кажу да су задовољни. Страшно. Па за људе исламске вероисповести је чудно и несхватљиво, да се после службе из Српске православне цркве долази код њих у кафану, али гост је гост а његово је право да бира у коју ће кафану. Ово је горка пилула, али је тако.

Како да лечим носталгију која ме убија? Како да вратим осмех који је нестао? Имам брата који ме разуме и покушава да ми помогне и имам рад који ми лечи носталгију. Сад још увек у своју земљу не могу да одем ни као туриста, у новчанику имам пара, али немам осмеха на лицу, немам љубазно ћаскање са комшијама, немам свој град на Дунаву, немам.......

Надам се да ћу једног дана опет, као некада, из своје земље на запад само као ТУРИСТА.