субота, 16.01.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 08.12.2007. у 17:17 Лучић, Белгија

У потрази за пуним новчаником

Живот у Белгији није увек овако сладак... (Фото: leonidas.com)

До 2002. године, запад сам волела само као туриста, где сам одлазила само са пасошем у џепу. Онда настаје преокрет у мом животу, смрт родитеља, пропадање предузећа и празан новчаник. Излаз из настале ситуације је паковање кофера и одлазак на запад у потрази за послом. Схватам да ћу од сада у своју земљу долазити као туриста. Жалосно али истинито. Да бих дошла на запад, овог пута у пасошу сам морала да имам важећу визу земље у коју одлазим, а то значи чекање у реду пред Белгијском амбасадом. То је моје прво разочарење и осећај ниже вредности.

Шта се то десило са мојом земљом, зашто њени грађани морају да чекају у реду пред амбасадама западних земаља где се врши селекција ко може на запад а ко не, а да у исто време свако са запада може да дође у моју земљу слободно и да у одласку, поред кофера у срцу понесе толико топлине коју само моја земља може да пружи сваком.

Долазим у Белгију телесно, а духовно сам у Србији где ми је остало 40 година живота, пријатељи, мој град на Дунаву и празан новчаник. Са собом сам понела само слике родитеља. Белгија је прелепа земља, пуна зеленила, са уређеним градовима, где су фасаде старих кућа урађене тако да вам се чини да су од чипке, са пуно атракција и културних збивања, са стабилним социјаним и здравственим уређењем, школством. Мала земља која је правно уређена.

За разлику, можда од многих, Ја сам имала ту срећу да од првог дана овде нисам сама, имам брата који овде живи годинама, и кога сам ја када је долазио у Србију у сали звала "белгијанац" не схватајући колико је та реч тешка и колико га то погађа..Хвала ти брате, алиии…..

Посао сам релативно брзо нашла и поново сам научила како је имати пара у новчанику. Стари новчаник сам оставила у Србији празан, овде сам купила нов. Ради урока. Радим, имам пара али сам у овој демократској земљи грађанин другог реда, без личне карте, без права на боравак, без здравственог осигурања. Живим и радим нелегално јер не могу да средим боравак. Можда сам и могла да тражим азил као политички избеглица, али како да будем избеглица из своје земље и то још политички, кад је и у мојој земљи напокон победила демократија. Осећај је јако пријатан, признаћете, али га ником не препоручујем.

Газде Фламанци су љубазни и на први поглед чини вам се да за њих нисте странац, они Србију не гледају као "пандорину кутију", али то је тако докле год код њих изгарате од рада.

Носталгија убија, лечим је радом, али желим и да се дружим са нашима, да се насмејем, да разговарам и да причам о Србији. Српских клубова у Белгији нема, а и мало наших има у односу на остале земље запада. Са том жељом одлазим недељом у нашу цркву у Брисел, мада морам признати да нисам неки верник. И опет разочарење. Многи од наших годинама нису одлазили у домовину, живе у социјалним становима, раде на црно, недељом поподне иду по кафанама цији су власници "санџаклије", и уз традиционалне ћевапе и новокомпоновану народну музику која трешти у задимљеној кафани проводе поподне и кажу да су задовољни. Страшно. Па за људе исламске вероисповести је чудно и несхватљиво, да се после службе из Српске православне цркве долази код њих у кафану, али гост је гост а његово је право да бира у коју ће кафану. Ово је горка пилула, али је тако.

Како да лечим носталгију која ме убија? Како да вратим осмех који је нестао? Имам брата који ме разуме и покушава да ми помогне и имам рад који ми лечи носталгију. Сад још увек у своју земљу не могу да одем ни као туриста, у новчанику имам пара, али немам осмеха на лицу, немам љубазно ћаскање са комшијама, немам свој град на Дунаву, немам.......

Надам се да ћу једног дана опет, као некада, из своје земље на запад само као ТУРИСТА.

Коментари1
d13c2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

bojka milosavljević
Dirnula me je Vasa iskrenost. Sta da Vam kazem, kad vec opet imate pun novcanik, skoknite u svoju domovinu sto cesce mozete (a mislim da je to sada jednostavno u oba pravca). Jer, draga moja, daljine su relativan pojam ako se ima sredstava i vremena. Daleko je gore sedeti u svojoj zemlji, a gladan, sto je sa mnom, kao zrtvom tranzicije, slucaj. Ali, bukvalno, draga moja Luciceva. Mada je i pitanje koga cete i sta u staroj domovini zateci. I mi smo danas drugaciji - zabrinuti, bezvoljni, tuzni. U svakom slucaju, ja Vam zelim svako dobro.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља