понедељак, 09.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:34

Своје песме нећу бранити

недеља, 17.05.2009. у 22:00
Са Десанком Максимовић у Приштини (1982) (Фотодокументација Р. П. Нога)

Рајко Петров Ного (1945), аутор је збирки песама: „Зимомора”, „Зверињак”, „Безакоње”, „Лазарева субота”, „На капијама раја”, „Мало документарних детаља”, „Недремано око”, „Не тикај у ме”. Готово све његове књиге доживеле су више издања. Добитник је наших најугледнијих награда: „Ђура Јакшић”, „Милан Ракић”, „Бранко Миљковић”, „Свети Сава”, „Јован Дучић”, „Бранко Ћопић”, награђен је и Бранковом, Змајевом и Исидорином наградом, добио је „Жичку хрисовуљу”, „Виталову” и сада награду „Десанка Максимовић”.

Награда „Десанка Максимовић” додељује се за целокупно песништво. У таквим приликама се подвлачи црта, сагледава остварено. Јесте ли задовољни са овим што сте до сада урадили?

Песник Арсеније Тарковски, отац Андрејев, има једну песмицу која вели: „Није да није било/ И сунце ми је сјало/ И свега ми се дало/ Само и то је мало”... Са висине своје деведесет и које године Десанка Максимовић, та наша столетна липа, сигурно би ми рекла да данас у Србији сваки балавац има 64 године и да је она у старости своје најбоље песме написала. Ја сам сваку своју књигу, две деценије уназад, писао као да ми је последња.

Када је објављена књига „Недремано око”, која је добила чак три награде, чинило се да је то врх, да боље не може. А онда сте нас изненадили глосом „Јечам и калопер”, а сада и збирком „Не тикај у ме”. Биће још изненађења?

А можда ћу, што ономадне рече један писац, да затворим дућан, да најзад обрадујем своје опадаче, а и родомрсце. Доста је било те афирмације!

Од „Зимоморе”, своје прве песничке књиге, до најновије „Не тикај у ме”, брижљиво сте и посвећенички неговали свој песнички израз, не повлађујући песничким новотаријама?

Ја сам следио сурово, али тачно Дучићево начело да је лирика највиши степен метафизике и да је лирска песма једини род уметнички где осредње значи што и рђаво и где ништа није добро што није савршено. А што се песничких новотарија тиче, ево шта је о томе писао Новица Петковић, онај који је поезију скоро музички осећао: „У поезији, осим чистог прогресивног развоја, који следи за новим, постоји и, чисто регресивно, враћање на старо. Развојни пут поезије чини двосмерно кретање и напред и назад”.

Превалили сте пут од бунтовне, што приличи младости, преко јеретичке, до молитвене поезије, коју је донело зрело доба. Шта даље?

Ко у младости није био бунтован, а у зрелости конзервативан, тај је аветиња која не уме да одрасте. Међутим, осетљивије уво и оштрије око препознаће у мојим познијим стиховима „несмиреника дрског”, као што ће и у младалачким гдекад чути молитвен јаук.

А зашто даље кад је и овако довољно лоше?

Пишете и везаним и слободним стихом, користите и екавицу и ијекавицу?

Откако се Црна Гора отцепила зазорно ми је да пишем ијекавски. То осећање не умем себи да објасним: Србији је нанесено толико неправди, шта ће јој још и моје слово разлике.

Ваше песме подсећају на храм, у који је уграђена национална историја, предања и веровања. Такви песници више нису у моди?

Не гради се храм (ако је храм) због моде већ због верујућих. Данас нисмо – и нека нисмо – у моди. Они који то боље знају од мене кажу да је ова власт марионетска, па су такви и њени извођачи радова у култури. Мода буде па прође. Овде је реч о опскурном покушају претемељења српске културе, о укидању њене вертикале: од Св. Саве и Јефимије, преко Вука и Вукових певача, до Његоша, Бранка, Змаја, Ђуре и Лазе, те В. Илића, Дучића, Настасијевића, Црњанског и Андрића. Разорили су државу, сад разарају културу и цркву – последњу одбрану идентитета.

Куда нас води оволика деструкција, рушење и бетонирање свега постојећег?

Све што је национално, верски или родно дисперзивно, и первертирано, све што има кризу идентитета, на мене је однекуд фиксирано. Док сам био у Сарајеву (до 1982), чињеница мог голог постојања тај сој је доводила до беса. Однедавно овде су се, у Београду, амбасадорска места зарађивала памфлетима на моју поезију. Бетонџије, а онда и њихови „часни сведоци” (часни сведоци лажу) канда су се уморили од покушаја уморства мојих стихова. Ја своје песме нећу бранити. Ако им шта могу да науде, ако се ти моји стихови сами не могу да одбране, не треба ни да постоје.

Оволика деструкција, а нарочито пљачка свега постојећег, можда законито воде новој конструкцији и конфискацији.

На Ваше стихове Светислав Божић је компоновао музику. Из тог споја стиха и звука, два духовно сродна уметника, настала је својеврсна литургија?

Није да није било – у Студеници, два пута на Коларцу, у новосадској Синагоги, на Мокрањчевим данима у цркви Св. Тројице у Неготину, у Лозници, у Требињу – све је то ПГП РТС у пристојном тиражу обелоданио, али ови који сада харају, не припуштају то нигде, да их та кужна „литургичност” не би разгубала.

Земља се у крви распала, Србију су бомбардовали, отели Косово и Метохију. Као да је задремало Недремано Око?

Можда је Недремано Око тек само трепнуло. Ништа нам није заувек отето. Али биће ако се не почнемо поздрављати: Довиђења, догодине – у Призрену!

Зоран Радисављевић


Коментари6
274bb
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

vladimir brodic
Nogin etos je okostali mentalitet zrtve. Anahrona jezicka kuknjava bazirana na nacionalnoj viktimizaciji. Mozda te nakon nekog novog nacionalnistickog orgijanja i krvavog preporoda zapadne slava o kojoj sanjas.
Boško Tomašević
Uvereni smo da četvoročlani žiri nije pitao Rajka Petrov Noga da li veruje da je njegovo delo vredno nagrade "Desanka Maksimović". Verujem da bi rekao da on ne može i ne sme niti da brani, niti da kudi svoje delo pred odlukom gremija. Tako će je on primiti. Bez protesta. Njegovo delo će pokušati da se brani sledećih dana i nedelja, možda i godina. I odbraniće se, dokle god Srbija ne postane moderna država. Rajko Petrov Nogo i četvoročlani žiri jesu fenomen duhovne situacije vremena u kome srpska kultura živi. Slika njenih ponoćnih sati. - Šta mi mislimo o poeziji Rajka Petrov Noga? - To je loša poezija. Šta mi mislimo o odluci žirija? - Ono isto što mislimo o srpskoj književnoj kritici. Naime, da pretstavlja sigurnu i konstantnu odbranu onoga što čin polusvet srpske književnosti danas.
jovan nikolic
A rasta bi imao braniti svoje stihove, dragi Rajko, kad si se njima branio dok si ih sastavljao? A opadace pusti da ih izede njihov vlastiti jed. Tebi se blagodet cetvorila.
Коле
Довиђења догодине у Призрену! Баш тако. А како? Управо онако како су се расејани Јевреји из белог света вратили своме Јерусалиму. Јесу ли то учинили на тенку? Смете ли било коме Јеврејину да кажете да јесу? Наравно, да не смете...
Мирча Пек
Господине Ного, Не умишљајте! Допустите да Вашу поезију критикују и бетоњерци... Друго, има ли неке награде коју Ви нисте добили, ни за време ЈБТ, тридесет година после? Критиковао Вас је др Томашевић прилично реално. Нећу да Вас саветујем: лукависте, знате. Само ме чуди што не ућутите: јер ко ћути деветорици одговара, како народ вели...

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља