недеља, 25.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:29

Седам вина за Уроша

Аутор: Ђ. Ђукићнедеља, 09.12.2007. у 17:03
Урош Предић, "Весела браћа жалосна им мајка"

Орловат – Велики сликар Урош Предић (1857–1953) прославио је своје родно село у Потамишју, а оно му се тек сада одужује. Целу ову годину Орловат је посветио њему, поводом 150 година рођења. Село и уметник прожимају се на разне начине до данашњих дана. Тако се само о једној слици, где пијани сељаци шенлуче шором и кроз коју сликар "разговара" са својим земљацима, може написати цео роман. Препричавајући судбину свог дела "Весела браћа жалосна им мајка" Предић је једном приликом испричао: "Јесен баш као сад. Житко блато загушило сокаке. Сваки дан у понекој кући свињска даћа. Цела околина мирише на вруће чварке, а пијана песма не да ти целу ноћ да тренеш. Гледао сам то сваки дан и дозлогрдило ми. Рекох себи: треба на неки начин показати овим људима у какву су несрећу запали, морално утицати на њих. И почнем да радим слику. Мислио сам направићу низ сличних слика и у њима оцртати све мане и опачине мојих Војвођана, па хајд’ по народу да се опамети. Завршио сам ,Веселу браћу’ и доживео дан да видим ефекат своје племените замисли. Навраћам, наиме, једне недеље до орловатског крчмара, старог друга и пријатеља, када око једног стола скупио се грдан мушки народ. Навалили се сад нешто, гледају, очи им се уцаклиле, а уста се сваком развукла од ува до ува. Ето, ко Рјепинови Запорошци, баш тако су изгледали. Приђем да видим шта је, кад оно – репродукција ,Веселе браће’, отиснута у познатом војвођанском календару Орао. Гледајући је, сељаци се одушевили, кликћу од радости, изопијали се горе но што сам их икад видео. ,Где нас само, чикане, тако потрефи’, пљескали су ме по рамену!".

Слика "Весела браћа" била је повод да се пре десет година оснује истоимено друштво виноградара, а оно ће, на челу с Бошком Којчићем, постати и главни иницијатор неговања успомене на Уроша Предића у Орловату. Сваке године се одржавају ликовне колоније, установљена је спомен-соба, а 7. децембра положен је камен-темељац за реплику сликареве родне куће, коју претходне генерације не да нису сачувале, него је држава одузела и 35 ланаца његове земље, уместо да је наследе потомци. Виноградари из Орловата на чијој застави је отиснута чувена слика на 150-годишњи јубилеј су у част уметника, за кога кажу да је био аскета, али није избегавао кафану, организовали велико славље на коме се точило седам врста најбољих орловатских вина и служило седам јела "из оног доба".

Миодраг Јовановић, пензионисани универзитетски професор и аутор монографије о Урошу Предићу пише:

"За Орловат га је везивало, како је говорио, најлепших петнаест година живота. Посветио их је неговању остареле мајке. Испуњавање човечанских дужности, писао је, давало му је накнаду за напуштање свих младалачких амбиција. А ту, у Орловату, закопан је још један неостварен сан. Канда једини пут са озбиљним лирским узбуђењем требало је да се ожени Аном, ћерком официра строгих назора, који није допустио брак са човеком старијим шеснаест година. Не удавајући се, одсамовала је и сахрањена је на који метар од будућег чика Урошевог почивалишта"."Молим вас, ставите цветак и на њен крст", поручио је онемоћали проф. Јовановић у писму које је прочитано на свечаној академији поводом великог јубилеја.

Према пописима радова које је уметник лично правио може се закључити да је осликао између 1.600 и 1.700 композиција религиозне и историјске садржине, жанр-сцена, портрета, пејзажа и један акт. "Весела браћа", "Косовка девојка", "Босанско-херцеговачки бегунци", "Сироче на мајчином гробу", сматрају се најпознатијим.

"Немир, јурњава без циља, вечито незадовољство оним што је ту и тражење нечег новог. Сви нешто траже, јер су изгубили себе. И сликари данас углавном више траже него што сликају, у толикој мери да је тражење постало главно мерило за даровитост, док се оно некад сматрало сигурним знаком слабих способности", рекао је својевремено Предић, уз Пају Јовановића, највећи сликар нашег академског реализма.

Могао је после студија да остане у Бечу на академији као професор. У аустријској престоници осликао је свечану салу државног парламента. Одустао је.

"Морао сам да се вратим, јер сам Србин, моја душа тражи место овде у завичају", говорио је Предић. Највећи део свог живота у континуитету провео је у Београду. Када му се приближио крај, двадесетак људи из Орловата је дошло до њега да га замоли за дозволу да буде сахрањен на гробљу у родном селу. Иако је предвиђао да буде сахрањен крај свог најбољег пријатеља Богдана Дунђерског у капели његовог замка у Бечеју, на захтев својих мештана пристао је да га сахране у Орловату. "Само да то буде скромно и по православном обичају", рекао је.


Коментари0
6135e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља