уторак, 22.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:58

Матуранти из 1939. године обележили јубилеј

Аутор: Т. Бојковићпетак, 22.05.2009. у 22:00
Ђорђе Богдановић, Раде Марковић и Михаило Минић јуче у „Перпер Грмечу” (Фото Л. Адровић)

Матурско вече је за данашњу београдску омладину углавном синоним за луксузни излазак – набавку скупе одеће са потписом, изнајмљивање лимузине до „фенси” угоститељског објекта и „сплаварење” са момком или девојком до првих Сунчевих зрака. За ђаке Друге мушке гимназије који су матурирали у престоници далеке 1939. године, тај посебни смирај дана изгледао је много другачије, али је такође био симбол истог – пре свега слободе и зрелости, прича нам пензионисани економиста Ђорђе Богдановић (88), који је свој последњи средњошколски час одслушао у здању које су готово потпуно уништиле немачке бомбе априла 1941. године, а које се уздизало на месту данашње седамнаестоспратнице „Политике”. Његови другови – правник Михаило Минић, доајен српског глумишта Раде Марковић, песник који се такође зове Раде Марковић – и он, једини су живи матуранти „осмог четири”, одељења које је некада бројало 28 ученика. Матуру су прославили пре 70 година у кафани „Муса” преко пута школе, данашњем „Перпер Грмечу”. Ту су се ови насмејани времешни Београђани, осим песника Марковића, јуче састали да евоцирају успомене на дан када су скромно ставили тачку на образовање у гимназији којој је својевремено наденут надимак „мали Оксфорд”. Радету Марковићу, песнику, у „дневник” су уписали „оправдани изостанак” са скупа.

– Наша матурска вечера значила је скидање дотад обавезних црних школских капа са плеханим ознакама разреда, прво кршење „полицијског часа” који је за ђаке иначе трајао од десет увече, први званични сусрет са вином, али и некажњено имитирање строгог и врсног професора математике, Татомира Анђелића, у његовом присуству. Све су стеге пале, мислили смо да за нас почиње нови живот – наставља Ђорђе Богдановић.

– У „Муси” није било ни музике. Чекала нас је само храна. Никаквих другарица, наравно, с нама тада није било. Удварање је, иначе, често укључивало само погледе. Малобројни су били они који су се усуђивали чак и да попричају са девојком на корзоу у Кнез-Михаиловој или да је ухвате за руку... Каткад смо „очијукали” са ученицама Трговачке академије, чија је зграда била „комшиница” Друге мушке – надовезује се Михаило Минић.

Раде Марковић, наравно и тадашњи главни имитатор-глумац, са сетом каже да су ђаци онда имали другачији однос према школству, које је било на високом нивоу:

– Данас ђаци беже са часова, а ми смо своју познату и елитну школу волели и имали сјајне професоре и солидно написане уџбенике – рекао нам је прослављени драмски уметник. Три добра друга подсећају да се тада нови уџбеници нису куповали, већ препродавали, на сајму испред школске зграде – старији ђак млађем. Уместо хемијских оловака, користиле су се мастионице, зване „дивити”, и пера – кривци за „крмаче” у свескама.


Коментари1
5ffa6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

laky
za vreme okupacije , bio sam klinac od 9 godina i secam se Radeta Markovica kao mladica, koji se zabavljao sa Oliverom Djordjevic, kasnije njegovom suprugo. To zabavljanje je padalo svima u oci jer su bili prelepi par. Olivera inace sestra mog drugara Bratislava-Bate "Kokoske", stanovala je u Jevremovoj ulici , pa su ona i Rade uvek pred sam policiski cas jurili sa Kalisa da ne bi posle imali problema/ Mi klinci smo navijali , da li ce zakasniti ili ne ali oni nisu ni dana propustali da budu na Kalisu. Rade je bio mlad, lep i vec tada se moglo nazreti da ce biti glumac, a ni Olivera nije u lepoti zaostajala pa jos imala i predivan glas! Drago mi je da cujem , da se Rade i jos njegova tri skolska druga sastali da proslave 70 godina mature> Tako i mi iz PRVE MUSKE redovno svake PETE godine slavimo maturu, ali ne prodje 5 godina a da nas neko ili nekoliko ne napuste ? Nadam se da ce mo i mi a za sada nas ima iz generacije 1952 jos 43 , i da ce mo postici rekord na proslavi 70 po broju? laky

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља