Матурско вече је за данашњу београдску омладину углавном синоним за луксузни излазак – набавку скупе одеће са потписом, изнајмљивање лимузине до „фенси” угоститељског објекта и „сплаварење” са момком или девојком до првих Сунчевих зрака. За ђаке Друге мушке гимназије који су матурирали у престоници далеке 1939. године, тај посебни смирај дана изгледао је много другачије, али је такође био симбол истог – пре свега слободе и зрелости, прича нам пензионисани економиста Ђорђе Богдановић (88), који је свој последњи средњошколски час одслушао у здању које су готово потпуно уништиле немачке бомбе априла 1941. године, а које се уздизало на месту данашње седамнаестоспратнице „Политике”. Његови другови – правник Михаило Минић, доајен српског глумишта Раде Марковић, песник који се такође зове Раде Марковић – и он, једини су живи матуранти „осмог четири”, одељења које је некада бројало 28 ученика. Матуру су прославили пре 70 година у кафани „Муса” преко пута школе, данашњем „Перпер Грмечу”. Ту су се ови насмејани времешни Београђани, осим песника Марковића, јуче састали да евоцирају успомене на дан када су скромно ставили тачку на образовање у гимназији којој је својевремено наденут надимак „мали Оксфорд”. Радету Марковићу, песнику, у „дневник” су уписали „оправдани изостанак” са скупа.

– Наша матурска вечера значила је скидање дотад обавезних црних школских капа са плеханим ознакама разреда, прво кршење „полицијског часа” који је за ђаке иначе трајао од десет увече, први званични сусрет са вином, али и некажњено имитирање строгог и врсног професора математике, Татомира Анђелића, у његовом присуству. Све су стеге пале, мислили смо да за нас почиње нови живот – наставља Ђорђе Богдановић.

– У „Муси” није било ни музике. Чекала нас је само храна. Никаквих другарица, наравно, с нама тада није било. Удварање је, иначе, често укључивало само погледе. Малобројни су били они који су се усуђивали чак и да попричају са девојком на корзоу у Кнез-Михаиловој или да је ухвате за руку... Каткад смо „очијукали” са ученицама Трговачке академије, чија је зграда била „комшиница” Друге мушке – надовезује се Михаило Минић.

Раде Марковић, наравно и тадашњи главни имитатор-глумац, са сетом каже да су ђаци онда имали другачији однос према школству, које је било на високом нивоу:

– Данас ђаци беже са часова, а ми смо своју познату и елитну школу волели и имали сјајне професоре и солидно написане уџбенике – рекао нам је прослављени драмски уметник. Три добра друга подсећају да се тада нови уџбеници нису куповали, већ препродавали, на сајму испред школске зграде – старији ђак млађем. Уместо хемијских оловака, користиле су се мастионице, зване „дивити”, и пера – кривци за „крмаче” у свескама.