среда, 11.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:05

Калдрма и асфалт

Аутор: Златко Паковићпетак, 05.06.2009. у 22:00

Данашња Србија има велику срећу са својим историчаркама, међу којима се нарочито истичу Латинка Перовић (1933), Олга Поповић-Обрадовић (1954–2007) и Дубравка Стојановић (1963), које, иако припаднице различитих генерација, представљају прекретничку националну школу историјског мишљења. Њихови историјски радови увек имају конотацију ангажованог интелектуалног дела, јер се – како то на једном месту, користећи се научним кредом славног Лисјена Февра, лепо објашњава Дубравка Стојановић – оне се не баве историјом да би само спознале прошлост, него да би себи и својим савременицима објасниле и сопствену садашњост.

Читајући о кључним проблемима модерне српске историје, о парламентаризму, либерализму, европеизацији и цивилном друштву, о чему пишу поменуте историчарке, ми читамо заправо прегнантне уводе у историју наших дана. При томе, не тако ретко, имамо утисак да је у наше време хрупила булумента ликова из прошлости и да нам се обраћа као својим савременицима, обмањујући нас погубним идејама и рационализованим страстима. Кад Добрица Ћосић тврди да је српско национално питање – демократско питање, онда је то јасан одјек далеких речи Николе Пашића, а кад радикали и напредњаци тврде да су данашње границе Србије неприродне, онда је то ехо и оних хитаца у Скупштини, под којима је пао Стјепан Радић.

Проблем партијске државе, који нас још увек тишти, проблем недостатка консензуса око круцијалног питања о усмерењу државе (за и против Европске уније), проблем капитала везаног за политичку елиту, све то у нашем друштву има дугу и жилаву историју. Проблем запретене европеизације није савремен, он пред нас ступа управо из националне историје и, као такав, симптом је незрелости политичке културе. Овде је посреди некакво таворење у историји и спречавање повести. Та онемогућавана европеизација, та тако актуелна политичка тема, кључна је у историјским радовима Дубравке Стојановић.

После изврсне студије о „златном добу српске демократије”, објављене пре шест година, „Србија и демократија 1903–1914”, Дубравка Стојановић је недавно објавила књигу „Калдрма и асфалт – урбанизација и европеизација Београда 1890–1914” (Удружење за друштвену историју, Београд, 2008).

Проучавајући за ову прилику и нестандардни историографски материјал, извештаје библиотека о читаности књига, извештаје позоришта о репертоару и гледаности представа, спортске журнале и разне часописе забавног садржаја, биоскопске репертоаре…, Дубравка Стојановић не само да је успела да изнедри дух тог некада живућег Београда него је показала однос елите и грађанства, и дубоки идеолошки јаз међу њима.

Кад, на пример, говори о именима кафана, уочавамо да доминирају она европска и егзотична, такође, увиђамо да становници Београда од пре једног века хрле у позориште како би гледали водвиље и западноевропске драме, а да су равнодушни према домаћим и руским комадима, и да слабо читају руску књижевност, осим када је посреди неко Толстојево дело, а све то у време кад се са скупштинске говорнице грми о словенству и побратимству с Русијом.

Стојановићева износи многе живописне податке, између осталих и тај како је расправа око увођења канализационог система трајала целих тридесет пет година, и да је струја, преко реда, уведена двадесет година пре канализације; да је у једном тренутку из Пожаревачке улице извађена калдрма да би њом била поплочана Немањина, те да је Београд урбанистички план добио тек 1923. године, кад је већ било касно да се исправи утврђени урбанистички хаос.

Проблем урбанистичког хаоса и дивље градње, и даље је савремен као што је савремено и то да се наше улице раскопавају два пута да би се урадиле две ствари, и као што је савремено да и даље свака нова власт „поништава резултате оне претходне”.

Проблем спутане европеизације, Дубравка Стојановић види у ригидном ставу елите, недостатку политичке културе, спречавању слободног капитала и у свемоћи власти.

Свемоћ власти која је у Србији деценијама и деценијама уназад била смењива искључиво насилним, ванпарламентарним путем, створила је и однос према власти и однос на власти који није у служби грађана. Политичка власт је у спрези са економском, а да би увећавали свој капитал, некадашњи предузетници, а садашњи тајкуни, морају да сарађују с влашћу иза очију народа, као што власт, да би се одржала, шурује данас с тајкунима.

Све то је изнето на видело у, попут неког романа или путописа,интересантној, поучној, негованим стилом написаној и критички интониранојисторијској књизи „Калдрма и асфалт” чији је поглед у прошлост – погледбрижног и просвећеног савременика.


Коментари1
09a26
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Милорад Станојловић
Ако већ досад нисмо имали среће са историчарима, добро је бар да се хвалимо историчаркама. Књижевнице су код нас постале списатељице, па је за очекивати и да и историчарке напредују. Макар по калдрми. Но, то није тема. Свиђа ми се термин: «Проблем спутане европеизације...» иако не знам да ли је то термин историчарке или аутора текста. Нисам читао књигу. Још више ми се допада став: «Проблем запретене европеизације није савремен, он пред нас ступа управо из националне историје и, као такав, симптом је незрелости политичке културе.» Што се тиче културе, она је поражена заједно са поразом грађанске културе 1945. године, што није спорно. Пораз је зрео, што је за културу бесмислено тврдити. Али, главно је шта то «...ступа управо из националне историје...». Бојим се да не ступа ништа добро. Управо из те историје ступају запретаност и спутаност и то читавих 65 година. Како савремени становник Србије, иначе јединствена врста у свету, да полети у Европу после запретаности од скоро седам деценија? Зар није још увек мање зло та запретаност, него претње буржоаске културе и мисли? Будимо реални, 65 је велика бројка. Не знам како су они који су кренули у слободни свет пре коју годину замислили да тамо први стигну, кад они који су тамо кренули 1941. године, још нису стигли? С поштовањем, Милорад.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља