понедељак, 18.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:20

Премијер и олигарх у „монограду”

Аутор: Слободан Самарџијауторак, 09.06.2009. у 22:00
(Новица Коцић)

Почетком новембра прошле године руски дневни лист „Ведомости”, специјализован за економске теме, објавио је чланак Јевгенија Гонтмахера, руководиоца Центра за социјалну политику економског института Академије наука, а под називом: „Новочеркаск – 2009”. Укратко, у тексту се говори о судбини једног од, тада још совјетских, „моноградова” (места подигнута да радном снагом опслужују само једно велико предузеће). Због лошег руковођења и неконкурентности у Новочеркаксу долази до застоја у производњи и исплати плата. Ово доводи у питање и сам голи опстанак локалног становништва, због чега избија бунт. После вишенедељних перипетија, централна власт у Москви проналази новац да подмири дуговања посрнулог предузећа. Живот у Новочеркаску враћа се у нормалу. Али, већ сутрадан, слични проблем се јавља у неком другом „монограду”, и тако редом...

Текст „Новочеркаск – 2009” наишао је на велико негодовање органа надлежних за праћење рада медија. Аутор је, наиме, наговестио да би нешто слично могло да се деси и у данашњој Русији. У „Ведомости” је убрзо стигло писмо-опомена послато од стране Федералне службе за надзор у области веза и масовних комуникација.

Рука државе

Ових дана у истом листу се појавио нови чланак који се дотиче сличних проблема: „Пикаљово – 2”. И у њему се аутори баве проблемом „моноградова” којих у данашњој Русији према неким изворима има између 500 и 700, престанком рада великих комбината, осиромашењем становништва... Али, за разлику од догађаја у Новочеркаску из времена социјалистичке привреде, драма у Пикаљову се одвија у капиталистичким условима. Власник спорног комбината који се састоји из неколико фабрика није држава него приватна личност – олигарх Олег Дерипаска. Уз то, све се дешава у околностима глобалне финансијске кризе. Ипак, и овај пут излаз из кризе пронађен је тек када се умешала држава. Тачније, руски премијер Владимир Путин.

Није Путин измислио ништа ново. Уплитањем државе у функционисање привреде баве се последњих месеци, са мање или више успеха, и на истоку и на западу наше планете. Ситуацију у највећој земљи на свету специфичном чини то што се цео процес неумитно претвара у окршај власти и олигарха.

Наиме, доласком на место председника (2000) Путин је прихватио џентлменски споразум (наслеђе од претходника Бориса Јељцина) да се неће уплитати у пословање новобогаташа све док оно не угрози функционисање државе. Обе стране су се тога, углавном, држале. Онда је букнула финансијска криза и многи односи су преко ноћи поремећени. Богатство олигарха почело је да се топи, њихове фабрике лошије да послују, запослени да негодују... Ипак, једна ствар се није променила: када је тешко сиротиња раја поглед скреће ка – Кремљу. Као у некадашња социјалистичка, а пре тога у царска, времена.

Горке кнедле које је у Пикаљову морао да прогута Олег Дерипаска дефинитивно нису послужене само њему. И остали из његове касте ће, пре или касније, морати да приступе за исту трпезу. Ту настаје нова ситуација. Ако су руски олигарси до сада и пристајали да политички буду у другом плану, судбина Дерипаске им казује нешто ново: или ће оно чега су се, на ко зна какве све начине, дочепали током Јељцинове владавине самовољно вратити у службу државе, или ће се истој супротставити. Било окретањем опозиционим покретима (што у данашњој Русији и није неки јак адут), било стварањем пактова са „невољницима”, сличним њима, негде у иностранству.

Чекајући опозицију

Да се све неће завршити на Пикаљову јасно је обема странама. Путин је своју игру најавио. У њој је улога шефа државе (Дмитрија Медведева) померена у страну, из тактичких разлога. Претерано истицање Кремља као лучоноше предстојеће борбе превише би боло очи „чистунцима” са Запада, и могло би истима да послужи као „јасан доказ о враћању Русије у време једноумља и централистичког управљања”. Ма колико то данас изгледало ирелевантно.

Интересантна ће, међутим, бити рекција руске опозиције, посебно њеног дела концентрисаног око бившег премијера Михаила Касјанова који је, заједно са Јељцином, и уобличавао односе на релацији: олигарси – Кремљ. Са друге стране, ни изгнаници попут Бориса Березовског и Владимира Гусинског, па чак ни заточени Михаил Ходорковски, сигурно неће седети скрштених руку. Њихов утицај на догађаје у Русији тренутно није у првом плану, али не треба сумњати у то да међу својим колегама који су још „у функцији” имају доста истомишљеника.

Вратимо се на крају Новочеркаску и Пикаљову. Лекција која је из оба случаја научена је да квалитет функционисања појединих привредних система не зависи од власништва над њима. Одређују га други параметри: пре свега добро руковођење и околности у којима се послује. Уосталом, шта су тамо неки Новочеркаск и Пикаљов у односу на Детроит и Њујорк?


Коментари1
6c4d6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Bianca
Dobra analiza. Cinjenica je da je Zapad jos opsjednut sa Rusijom, i bez obzira na situaciju, sve se vidi kroz prizmu "autokratskih" tendencija. I naravno, oligarsi, zajedno sa Kasjanovom, ne mogu docekati priliku da nadju svoju temu. Ali im nece uspjeti. Zapad ima svojih problema, i gradovi u Americi --- ne samo Detroit --- umiru. Ne samo Michighan, vec i Ohio, Illinois, Visconsin, Indiana, itd. propadaju bez nade za preokret. A Njemacka se je izvukla kroz spasavnje Opela, dok GM ide u bankrotstvo. A to zahvaljujuci toj istoj "autokratskoj" Rusiji. Naravno, ne govori se puno o "autokratskoj" Kini, i njihovim poduzecima, iako ih ima na hiljade koje su zatvorene zbog pada izvoza. Ne, Rusija je uvijek primamljiva tema. Nije slucajno da je Rusija zakazala sastanak sa EU u gradu na samoj granici sa Kinom --- Khabarovsku. Tamo su ugledni Evropljani mogli shvatiti ogromnost Ruske teritorije i bliskost Kine. Nije uopce slucajno da je, uoci sastanka partnera Nabuka, Kina ugovorila sa Turkmenistanom pristup jednom od najvecih gasnih polja. Ditto Iran. Turska je podigla pitanje prevoza gasa iz Azerbaijana, i bez prihvacanja Turskih uvjeta nema nista. Sve dok Turska i Rusija planiraju novi krak Plavog Toka ispod Crnog Mora. I, neslucajno, potpisuje se Iransko-Pakistanski gasovod u kojem ce Rusija i Kina imati dio. Poruka Evropi: osovina svjetske ekonomije se mijenja. I mogu se tjesiti problemima Ruskih gradova gdje jedan veliki poslodavac kontrolira zivot zajednice. Ti problemi su stvarni, i rezultat su loseg upravljanja, a katkada i neocekivani pad potraznje na trzistu. To su problemi proizvodnje --- nesto sto Rusija razumije. Taj problem nema New York, jer nema proizvodnje. Kritizirati one koji proizvode za greske u njihovim operacijama i prognozama je lako onima koji se u proizvodnju puno ne razumiju.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља