понедељак, 18.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:51

Лопов земљу притиско

Аутор: Весна Рогановићпетак, 12.06.2009. у 22:00
Политичка и естетска оспоравања стварносне прозе: Милисав Савић (Фото Жељко Јовановић)

У својој књизи „Римски дневник, приче и један роман“ Милисав Савић сабрао је своје вишедеценијске успомене на властити живот и писање, али и интимне забелешке о дешавањима, од шездесет осме до грађанских протеста деведесетих и бомбардовања 1999. као и своја дипломатска искуства од 2005-2008. када је био министар саветник у амбасади СРЈ у Риму. Ту су и приче о Рашкој, као и роман „Принц и сербски списатељ“. За ову књигу аутору је у среду уручена награда „Душан Васиљев“ а већ сутрадан, нах саговорник и Мирослав Јосић Вишњић обележили су четири деценије од појаве њихових првих књига, „Лепе Јелене” и „Бугарске бараке” којима је у српској литератури инаугурисан нови правац – стварносна проза:

- Ни Јосић ни ја нисмо људи јубилеја. Али, то је био добар повод за мало окупљање шездесетосмаша. Прилика за причу о пропалом сну. Ми сигурно нисмо желели рат и распад Југославије. Били смо против једнопартијског система, али нисмо били ни за карикатуру од демократије. Сањали смо о друштву слободе и социјалне правде, а  шта смо добили? Наше главне пароле биле су „Доле црвена буржоазија”, „Доле кнежеви социјализма”, а данас смо сви слуге неколико обесних газда и и новопечених богаташа. У „Бугарској бараци” постоји једна реченица која је актуелнија него икад пре: „Лопов земљу притиско”.

Јосићева и Ваша прва књига и шездесет осма?

Обе су настале на ветру шездесет осме. На уверењу да књижевност треба да учествује у мењању света набоље.

У чему видите значај те прозе која се данас назива „стварносном”?

Пре свега, у освајању књижевних слобода. И у жестокој критици такозване коректне књижевности (и у политичком и естетском смислу). А о њој као књижевно-историјској чињеници сведоче исцрпне књиге и текстови Љубише Јеремића, Владиславе Рибникар, Снежане Брајовић, Јасмине Лукић, Јована Делића, Радивоја Микића... И неколико докторских дисертација одбрањених на страним универзитетима. 

Чини се да је проза Ваше генерације данас скрајнута. Зашто?

Јесте, али шта се ту може. Свако има својих пет минута, како би рекао Ворхол. Додуше, мени се чини да је сва књижевност скрајнута. Настави ли се с даљом маргинализацијом и омаловажавањем књижевности, ето и њеног краја. Њене смрти.

Стварносна проза одмах је наишла на жестоке отпоре...

Било их је две врсте. Политички (забране књига, партијски напади) и естетски. С естетског становишта Киш је оспоравао „стварносну” прозу. Једно „пријатељско убеђивање” у Клубу књижевника између њега, с једне стране, и Љубише Јеремића и Видосава Стевановића, с друге, описао сам у „Римском дневнику”. Киш је био сјајан полемичар, крлежијанске вокације, тако да му се тешко било супротставити. Неколико година касније и Киш ће доживети нешто од судбине „стварносних” писаца: због „Гробнице за Бориса Давидовича” наћи ће се на тапету високих партијских форума.

Како сте се ви понашали у том спору?

Ја сам био неважна, „скрајнута” личност. Али и поетички отворена. Књижевно дело не одређује удео референцијалности (стварности) у њему већ удео и функционалност књижевних техника. Другим речима, оно што се мења у књижевном делу није стварност (она је иста, вечита) већ књижевни поступак. Зато сам, касније, и мењао поетичке кошуље. Као уредник значајних књижевних листова и једне издавачке куће био сам отворен према свим генерацијама и према свим правцима. Уосталом, „Књижевна реч”, са мном на челу, најодлучније је бранила Киша кад су кренули напади на „Гробницу”, а ја сам му у „Просвети” објавио прва изабрана дела, кад је он био далеко од садашње иконе.

„Римску дневник” описује и ваша уредничка искуства и пикантерије из тих дана?

С данашње перспективе, све то изгледа као непотребно давање крви другима, као битка с ветрењачама, како би рекао Матвејевић. Ипак, поносим се што сам припадао генерацији која се жестоко борила за аутономију и слободу уметности, која није пристајала ни на какав идеолошки приступ уметности. Придржавали смо се девизе „Нека цвета сто цветова”, или оне чувене Волтерове реченице: „Не слажем се с вама, али ћу се увек борити да имате право да кажете то што мислите”. Данас ми се чини – и био бих срећан уколико се варам – да ту Волтерову реченицу овако неки употребљавају: „Не слажем се с тобом, и гледаћу да ти на сваки начин зачепим губицу”. Од тог става па до забрана књига и стављања писаца на црну листу само је корак...

У последњем роману „Принц и сербски списатељ” дотичете се историјских тема, у претходном „Ожиљци тишине” обликујете биографије Андрића и Црњанског...

Историја ме не интересује, и не мислим да проза треба да исправља, дописује или чак нуди радикално нову верзију историје, иако је једино књижевни дискурс у стању да самеље све остале дискурсе, па и историјски. Не занимају ме много ни биографије, па чак ако су и апокрифне. Андрићева биографија занимала ме је само као матрица за питање: о (не)моћи  писца  у данашњем свету? Биографија Црњанског, пак, као парадигма за причу о страху као основном обележју модерног доба. Тачно је да су јунаци романа „Принц и сербси списатељ” две познате историјске личности, али и Стефан Зановић и Доситеј занимали су ме само са становишта колико се њихови књижевни поступци уклапају у савремене, колико њихово дело и њихове биографије служе мојој причи.  

Последња књига „Римски дневник, прича и роман”, штампана латиницом и ћирилицом, представља, како су рекли неки критичари, „троспратну грађевину”. Зашто?

У њој је једина самостална целина роман о Доситеју и Зановићу. Дневник и приче имају само смисла уз роман.

Који је био повод за дневник?

У српској мемоарско-дневничкој литератури најмање је оних о дипломатији. Морао сам да оставим трага о свом раду у Амбасади. Да не каже неко да сам био на одмору у Риму.

Пишете о партијској дипломатији у нашим амбасадама...

Као што имамо овде вишепартијску државу, у којој се на важна места не постављају људи по свом знању и умећима већ по партијској припадности, то имамо и у дипломатији. У јеку највеће битке за улазак у УЕ и очување Косова, неколико наших највећих амбасада било је без амбасадора јер се владајуће партије нису могле да договоре око кадровских решења. На питање дипломата и италијанских званичника када ће доћи нови амбасадор Србије, нисам знао шта да одговорим, па сам их, у шали, упућивао на наслов славне Бекетове драме.

У дневнику врло похвално пишете о писцима-дипломатама, уз резерве према такозваним професионалним дипломатама...

Термин дипломатски језик има два значења: прво, да је то језик којим се постиже задовољавајући договор између две стране; друго значење му је да је то празан, бирократски језик, у суштини стерилан, који одговара једној политици жабокречине, уходаног стања. Мислим да је наша дипломатија ближа овом другом језику. Појава писаца и новинара само је уносила свежину у тај језик и вероватно је допринела модерној и агресивној политици наше дипломатије. Мит о професионалним дипломатама углавном подгревају стално запослени у МИП-у (иначе, ту су дошли преко дебелих веза а не због свог професионализма), јер виде претњу за своје кастинске интересе. Свакако, међу дипломатама с дугим стажом, професионалним, има изузетних. Али не знам заиста зашто аташе за штампу и културу не био био неки врстан новинар или писац и зашто он тај посао не би боље вршио од неког анонимног професионалчића.

Ваш дневник често прераста у сећања о вашим сусретима са чувеним нашим писцима. Рецимо, Тишма је по вама родоначелник стварносне прозе?

У тим сећањима било ми је стало до приче. Кроз причу о чувеном Тишмином бициклу рекао сам нешто и о њему као човеку и његовој прози.

-----------------------------------------------------------------

Постмодерне играрије Стефана Зановића

Зановић се на својим књигама потписивао различито. Није ли то била антиципација става да свако дело има свој посебан поступак (посебан рукопис, како би се старински рекло), односно да писац не пише целог живота само једну књигу. Различите су књиге које пише, али и различит им је и аутор, који се, попут Протеја, код сваког новог дела мора преименовати. То што је Зановић, жив, објавио своја постхумна дела, за која је сам написао предговор, најава је књижевних играрија о којима постмодернисти могу само да сањају. Доситеј је, познато је, постао славан захваљујући својој аутобиографији, после њеног објављивања чекао га је још узбудљивији живот, али он га није описао. Добро написана аутобиографија чини нечији живот вредним, а не обрнуто. Другим речима, прича о Доситејевом животу није похвала том животу већ похвала причи.


Коментари4
49921
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

A Krsmanovic
Imala sam cast da upoznam Savica licno. I sad kad citam taj intervju imam ispred ociju moje najbolje dane u Srbiji pre 10ak godina..Hvala Milisave jer si bio moj prvi profesor srpskog i zahvaljuci Tebi mislim da je Beograd jedan od najbolih gradova na svetu. Pozdrav iz Skotske!
Sava Srbinovic
Pozdravljam iz Rasejanja najsrdacnije Milisava Savica i zahvaljujem mu se na velikom doprinosu za srpsku kulturu. Zahvaljujuci njemu, Prosveta je, pored ostalog, stampala i prvu knjigu istorijskogt romana tetralogije Na prelomu,( 4. je stampana 1998.), sa obrazlozenjem "Da se cuje i ONA DRUGA STRANA RATA), sto je to jos u ono doba bilo "riskantno". Sve najboloje, Sava Srbinovic
nostradamus
Milisav Savic je u Rimu imao vremena da napise knjigu, jer se u svoj posao nije mesao, kao i vecina sluzbenika nasih ambasada po svetu koji su na te funkcije dosli partijskim izborom. Kakva zemlja, takva i diplomatija.
Zaratustra
Stvarno sam iskren kada trazim postovanje za Vesnu Roganovic i njen stvarni doprinos opstoj kulturi.Mislim,da pored zabrinjavajuceg broja nagrada koja se svake godine deli i sakom i kapom,znanom i neznanom,zasluznom i nezasluznom podjednako,ucinjena je velika nepravda prema ovoj "mislecoj trski u prirodi" koja se nije povila ni pred jednim vetrom,sem pred svojim uzdahom da i tad njime iz dubine iskaze postovanje i ljubav prema onome sto radi i biva... Zadrzavajuci pravo kao neotudjivo i svoje, da nemam veliko misljenje o prozi intervjuisanog pisca,ali se divim autoru i ovog puta kako nam i koliko znalacki ,kroz lepezu knjizevne raznovrsnosti predstavlja i one kojima je kritika naklonjena,ostavljajuci mogucnost da o tome da misljenje i postovana citalacka publika,u cije se ime i javljam.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља