среда, 21.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:43

Споро паковање кофера

субота, 13.06.2009. у 22:00

Тренд одлива мозгова, који је накратко био заустављен после 5. октобра 2000. године, брзо је поново настављен
„Живим у Канади већ 20 година, Београд и Србија су нешто за чим чезнем највише и волео бих да се вратим, где припадам. Мој брат, који је одлучио да остане, сматра да нисам нормалан јер имам жељу да се вратим. Тренутно покушавам да пронађем начин да остварим свој сан, али тај пут је за сада компликован…”

Ова прича с „Политикиног” сајта једног од многобројних научника који су почетком деведесетих напустили Србију јасно показује да, иако у нашој дијаспори постоји велика жеља за повратком, кофери се још не пакују за пут у супротном правцу. Тренд одлива мозгова, који је накратко био заустављен после 5. октобра 2000. године, брзо је поново настављен, говоре подаци разних организација које окупљају студенте, последипломце и експерте ван граница Србије.

Доктор Јасмина Вујић, дугогодишњи професор Универзитета Калифорнија у Берклију, каже да је анкета коју је попунило око 450 студената нашег порекла из САД и Канаде показала да је скоро 70 одсто њих спремно да се врати под одређеним условима – а да нико није спомињао америчке плате.

– Још је већи проценат међу стручњацима нашег порекла који су постигли значајне успехе у каријери. Али не треба очекивати да ће се то и догодити ускоро, докле год се настави политика уништавања домаћег образовања, науке и привреде – каже за наш лист професорка Вујић, која има једну од најбољих „база” српских младих стручњака у свету.

Милутин Станисављевић, председник Организације српских студената у иностранству (ОССИ), такође каже да њихови подаци показују да је одлив мозгова настављен, иако је већина активних чланова ОССИ, укључујући и њега, „више него заинтересована за повратак у Србију после завршетка студија”.

Званичници и даље баратају бројком од пола милиона људи који су од почетка деведесетих прошлог века напустили Србију, а међу њима је сто хиљада дипломираних стручњака. Помиње се и податак о 5.000 доктора наука који су хлеб потражили у белом свету. У жељи да тај огроман потенцијал врати у земљу, лане је Министарство за дијаспору потписало с компанијом Инфостуд протокол о сарадњи и реализацији Пројекта повратка стручњака у Србију. Међутим…

Бранислава Гајић, директорка ове компаније, каже нам да је пројекат и даље у току, али да је до застоја дошло због свеопште кризе. „Послодавци генерално мање запошљавају, а поготово нису у могућности да запосле ’скупље’ стручњаке из иностранства. Нажалост, за боље резултате на овом пројекту ћемо морати да сачекамо и боље услове у земљи”, додаје Гајићева.

Драган Вукићевић, директор националног одбора ИАЕСТЕ за Србију, иначе организације која готово 60 година обавља размену студената техничких и природних наука, каже да се врате сви студенти који оду на овај вид усавршавања, али да се ситуација мења по добијању дипломе.

– Имате оне који продају све што имају, ставе 50.000 евра у џеп и оду у Аустралију или на Нови Зеланд и мисле да сви само њих чекају. Брзо добију посао, али га брзо и изгубе јер тамо није као код нас, фирме се стално отварају и затварају. А он није научен да тражи посао, већ да га чека и тако на крају имамо архитекте који перу судове. Друга прича су студенти који оду у иностранство, виде и науче нешто напољу, врате се, али који такође у неком тренутку схвате да овде нема перспективе и на крају се и они спакују и оду. Они, међутим, не прекидају све контакте, не продају стан, већ се запосле, раде извесно време, па се врате или донесу неки бизнис. И то је добра страна ИАЕСТЕ – објашњава наш саговорник.

Има и оних, додаје, који свакако хоће да се врате, али који кажу да остају још неколико година у иностранству у нади да ће се овде стање променити.

– Овде је корупција и даље основни проблем и даље нема промене свести, не размишља се о будућности, већ само како да се сви обезбеде у овом тренутку – каже Вукићевић, који размену студената ради већ 35 година и то суочен с великим финансијским проблемима, с малом помоћи државе.

За то време је обишао 180 земаља и више од 1.000 универзитета и каже да може јасно да се види разлика у односу Србија–иностранство. Овде се, додаје, не даје права шанса младим људима и они то виде. Изузетак из ове приче је рецимо Вук Јеремић, млад министар иностраних послова, што је за нашу земљу веома необично. Годишње у иностранство на стручну праксу оде више од 300 студената путем ове организације, а на основу мишљења послодаваца и страних фирми, наши академци и последипломци су рангирани међу „топ тен”. Студенти углавном одлазе у земље Европске уније, више од 55 одсто њих, а у далеко мањем броју у земље Азије, Америке и Африке.

Сандра Гуцијан


Коментари3
c3886
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

maja miler
Zašto ih nagovarati da se vrate? Svak je kovač svoje sreće. Ako hoće da rade u Srbiji, neka dođu, rade i stvaraju...
mar-kor jos uvek pakujem
Kao dip.strucnjak hemije,1977 sam posetila Ameriku,CA. Posetila sam neke fabrike hrane iz radoznalosti i dobila ponudu..Ali ja nisam bila spremna i vratila sam se u Beograd.Osnovala familiju,uzivala sa roditeljima i bratom.Studirala pozdiplomske studije.Odgaila dva deteta i uselila u nov stan.Posao sam trazila i konkurisala u preko 100firmi.Zensko,obrazovano , van partije i poznavanja politicke klime ostala bez prava na rad i svoj dobrinos drzavi.Kad mi je bilo jasno da od posla nema nista,jer nisam prihvatila da moram da dam plavu kovertu a imala sam,ili drugi vid ucene otputovala sam za Ameriku, vec sam 7 godina imala grin kartu.Kad sam stigla u CA.svatila sam da imam decu,jedna5 god a druga 18 meseci.Cekali su me za posao,nudili mi razne opcije a ja nespremna,bez informacija kompletnih.Posle je vreme ucinilo svoje.Htela sam za vreme Markovica da se vratim. Bila sam u Beogradu,Desilo se sto niko nije ocekivao.Raspad drzave.Puno sam putovala i svuda je bilo nasih strucnjaka.To su bili studenti Jugoslavije.Trazeni i veoma cenjeni.Ali nisam sigurna za nove generacije,globalizacija je uradila svoje i genijalce svi hoce,pogotovo djabe.Moja deca su zavrsile Americke univirzitete,vrsila sam pritisak da se vratimo i tamo rade blizu mene i mojih.Isli smo u posetu nasima i pratili situaciju,ali nista.Ni za mene ni za njih.U pravu je prof.dr.Jasmina Vujic,da treba da se nasi mozgovi vrate i pomognu oporavak nase zemlje.Vrate nesto sto su uglavnom dobili djabe ili za male pare, jer sam ja moje pozdiplomske studije sama placala, nisam htela niciju stipendiju,da bi bila slobodna u svom radu.Vreme i uslovi su se izmenili.Puno pametnog sveta.Genijalaca ali i oni su pametni traze uslove i mogucnosti plasmana svog znanja.Sta bi uradio Nikola Tesla da je ostao kuci ili Mileva Maric-Ajstajn. Svako hoce da radi i bude dobro placen,da normalno zivi od svog rada.Da ne zavisi od nikoga, pogotovo ne od roditelja.Nasi roditelji su robovi svoje dece,ili su deca opterecena da ispomazu
pravi zaverenik
Sada je skoro pola osam. Ustao sam pre sest. Dosada sam razmisljao da li da napisem, ili ne, kucam ali nisam siguran da cu komentar poslati. Juce sam im priredio oprostajni rucak. Sve na rostilju. Srpskom i najboljem rostilju u HU. Paprike, patlidzan, persurke i one velike dugacke krastavce, sve poduzno rezano. Umak od belog luka i ostalog mirisljavog zelenila. Njih dvoje su vegeterijanci, mi mesodzeri. Meso je bilo u pacu, ulje sa Hvara, i ruzmarin je sa Hvara koji obavezno stavljam posle svakog reda mesa. Rucak je bio oprostaji. U neku ruku sa nama, njegov sa Madjarskom. Od zabavista do mature smo isli u isti razred. Na kraju sedme decenije on je diplomirao u Zagrebu, ja u Beogradu. Ostao je par godina na fakultetu kao asistent, potom je kao magistar eletrotehnike, kasno kao i ja, zapuco za Ameriku 1985. ja za Svedsku 1991. Sreli smo 1996. u Madjarskoj. Ziveli smo predhodnih 13 godina na rastojanju od 40-tak kilometara. On je bio rukovodilac racunskog centra u Nemackoj, iz Madjarske, jedne americke firme koja pravi auto kabele za sve velike auto kuce u EU. Prodaje kucu, koju sam mu inace ja preporucio pre pet-sest godina da kupi, u Sekesfehervaru, koju nece moci da proda sada, zna se zbog cega, ali je stvari vec poceo da seli za Ameriku. Tamo mu je sin, a cerka u Zagrebu. Zlata je njegova druga zena, ima dve cerke, jedna u Americi, druga takodje u Zagrebu. Petar ima tri drzavljanstva. Srpsko po rodjenju, hrvatsko je uzeo jos kao student, apsolvent, americko je stekao vec prve godine boravka 1986. Madjarsko je odbio, tek na to ima pravo, roditelji su mu rodjeni u Madjarskoj, oboje preziveli Ausvic. Juce smo uz rucak gledali album, slike kako je preuredio kucu, na brdu nedaleko od Denvera, kaze 1.600 m nad. vis. Sad ide glavno. Kolega Amerikanac, elekto inezenjer, prijatelj njegovog sina, ostao bez posla, celu kucu je Peri sam preuredio. Kaze, malo iz potrebe, malo iz hobija. Dipl. ing. el. Amerikanac! Odsada cemo se vidjati na Visu. Petar tamo ima kucu.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Тема недеље / Повратак Срба

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља