среда, 27.05.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 13.06.2009. у 22:00

Људи без адреса и огњишта

У Србији тренутно живи 307.078 избеглих из Хрватске и Босне и Херцеговине и расељених са Косова и Метохије, и они чине скоро четири одсто становништва наше земље.

– Добровољан и одржив повратак избеглица које то желе, представља примарни и најповољнији вид трајних решења њиховог проблема. Али, разлози због којих се они не враћају у Хрватску су немогућност повратка станарских права избеглица односно недостатак адекватне и правичне компензације, признавање радног стажа стеченог на подручју некадашње Републике Српске Крајине, суђење за ратне злочине, спора обнова имовине, проблеми са инфраструктуром у повратничким насељима – објашњава Светлана Велимировић, заменик комесара за избеглице.

Према анкетном истраживању које је Комесаријат за избеглице Републике Србије спровео током септембра и октобра 2008. године, урађеном на 2.467 испитаника, само пет одсто од тог бројажели да се врати у место претходног пребивалишта. Они су као најзначајнији разлог за повратак навели жељу да се врате на своју имовину. Тридесет пет одсто њих вратило би се под условом да се изгради нови дом, њих 20 одсто тражи потпуну реконструкцију, 22 одсто повраћај станарског права, а шест одсто стамбено збрињавање. С друге стране највеће препреке за повратак у државу претходног пребивалишта су уништена и нелегално заузета имовина, као и страх од етничке дискриминације.

– У Сарајеву је 31. јануара 2005. године,на Регионалној министарској конференцији потписана Декларација о решавању избегличко-расељеничких питања. Иницијатори тог састанкасу били Европска комисија, Организација за европску безбедност и сарадњу и Високи комесаријат за избеглице УН из Босне и Херцеговине, Хрватске, Србије и Црне Горе. Иако су направљени одређени напори у спровођењу Сарајевске декларације, процес је у озбиљном застоју, јер Хрватска не прихвата да у своју „мапу пута” уврсти отворена питања за проналажење правичног решења за одузета станарска права у Хрватској – каже Светлана Велимировић.

Наша саговорница наглашава да је интеграција у локалну средину на територији наше земље други вид трајних решења за избеглице. То подразумева, поред формалног стицања држављанства, и стварање услова за решавање њихових основних егзистенцијалних питања и равноправно укључивање у све облике друштвеног живота.

–Више од једне трећине избеглих и ратом угрожених особа је узело држављанство Републике Србије, али је решавање стамбеног проблема најважније питање. У протеклом периоду обезбеђено је 2.850 пакета грађевинског материјала, изграђено је 2.905 станова, откупљено 408 сеоских домаћинстава, додељено 20 монтажних кућа и изграђено 332 стамбене јединице у објектима за социјално становање у заштићеним условима. До сада је, свеукупно, кроз стамбене програме збринуто око 30.000 особа – каже Светлана Велимировић.

По њеним речима, Комесаријат за избеглице је од усвајања Националне стратегије за решавање питања избеглих и расељених особа почео са планским затварањем колективних центара. У овом периоду број људи смештених у колективним центрима смањио се за више од 18.000. Такође, Република Србија је као приоритет предложила финансирање пројеката за решавање њихових стамбених проблема и проблема у запошљавању из претприступних фондова. Из ових фондова обезбеђено је, како наводи Светлана Велимировић, више од 16 милиона евра, а пројекти ће се реализовати у наредне три године.

Вишња Дугалић

Коментари1
9adcf
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

NIkola KObac, u proLAzu
Da li je teško pisati o izbjeglicama, a ne biti izbjeglica? Ako pomorski kruv ima 7 kora izbjeglički nema ni jednu. Taj hljeb je umotan sjećanjima, patnjama i nadama. Cifre ne govore sve. One su samo dio statistike koju sve, pa i ova naše novo nastale, bivše jugoslovenske državice bilježe. Iza svake cifre o broju istjeranih, prognanih i nesretnih krije se mnogo sudbina. Mnogo jada! Izgraditi kuću je moguće ali zatrpati pamćenje – nije. Smjestiti izbjeglicu jeste humano ali ne smijestiti njihovu dušu je nova nesreća? Kome trebaju izbjeglice? Novac potrošen na projekte o kojima “Politika” piše ma u kojoj se zemlji realizovali je zamagljivanje stvarnosti. Zatvaranje kolektivnih smještaja – bacanje prašine u oči! Godine prolaze… Stasaju nove generacije bez puške i kosovske pjesme. Izbjeglička mladost nezna za toplinu rođenog ognjišta. Mi, koji bi se sutra vratili smo zakasnili na sve vozove jer smo požurili. Zašto? Ukrcali smo se te 1990/91 godine u krivi, na prugu samo sa jednom stanicom, sa jednim smjerom i otišli, otplovili… Daleko, daleko… Povratak je moguć, pojedinačan, slučajan… Sve je učinjeno I sve se čini da do povratka ne dođe. U II svjetskom ratu srpska domaćinstva u Hrvatskoj su gorila više puta I uvijek su obnavljana? Ko će danas obnoviti izgorjelo, ko će oživijeti mrtve, ko će vratiti žive zemlji kojoj pripadaju?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља