У Србији тренутно живи 307.078 избеглих из Хрватске и Босне и Херцеговине и расељених са Косова и Метохије, и они чине скоро четири одсто становништва наше земље.

– Добровољан и одржив повратак избеглица које то желе, представља примарни и најповољнији вид трајних решења њиховог проблема. Али, разлози због којих се они не враћају у Хрватску су немогућност повратка станарских права избеглица односно недостатак адекватне и правичне компензације, признавање радног стажа стеченог на подручју некадашње Републике Српске Крајине, суђење за ратне злочине, спора обнова имовине, проблеми са инфраструктуром у повратничким насељима – објашњава Светлана Велимировић, заменик комесара за избеглице.

Према анкетном истраживању које је Комесаријат за избеглице Републике Србије спровео током септембра и октобра 2008. године, урађеном на 2.467 испитаника, само пет одсто од тог бројажели да се врати у место претходног пребивалишта. Они су као најзначајнији разлог за повратак навели жељу да се врате на своју имовину. Тридесет пет одсто њих вратило би се под условом да се изгради нови дом, њих 20 одсто тражи потпуну реконструкцију, 22 одсто повраћај станарског права, а шест одсто стамбено збрињавање. С друге стране највеће препреке за повратак у државу претходног пребивалишта су уништена и нелегално заузета имовина, као и страх од етничке дискриминације.

– У Сарајеву је 31. јануара 2005. године,на Регионалној министарској конференцији потписана Декларација о решавању избегличко-расељеничких питања. Иницијатори тог састанкасу били Европска комисија, Организација за европску безбедност и сарадњу и Високи комесаријат за избеглице УН из Босне и Херцеговине, Хрватске, Србије и Црне Горе. Иако су направљени одређени напори у спровођењу Сарајевске декларације, процес је у озбиљном застоју, јер Хрватска не прихвата да у своју „мапу пута” уврсти отворена питања за проналажење правичног решења за одузета станарска права у Хрватској – каже Светлана Велимировић.

Наша саговорница наглашава да је интеграција у локалну средину на територији наше земље други вид трајних решења за избеглице. То подразумева, поред формалног стицања држављанства, и стварање услова за решавање њихових основних егзистенцијалних питања и равноправно укључивање у све облике друштвеног живота.

–Више од једне трећине избеглих и ратом угрожених особа је узело држављанство Републике Србије, али је решавање стамбеног проблема најважније питање. У протеклом периоду обезбеђено је 2.850 пакета грађевинског материјала, изграђено је 2.905 станова, откупљено 408 сеоских домаћинстава, додељено 20 монтажних кућа и изграђено 332 стамбене јединице у објектима за социјално становање у заштићеним условима. До сада је, свеукупно, кроз стамбене програме збринуто око 30.000 особа – каже Светлана Велимировић.

По њеним речима, Комесаријат за избеглице је од усвајања Националне стратегије за решавање питања избеглих и расељених особа почео са планским затварањем колективних центара. У овом периоду број људи смештених у колективним центрима смањио се за више од 18.000. Такође, Република Србија је као приоритет предложила финансирање пројеката за решавање њихових стамбених проблема и проблема у запошљавању из претприступних фондова. Из ових фондова обезбеђено је, како наводи Светлана Велимировић, више од 16 милиона евра, а пројекти ће се реализовати у наредне три године.

Вишња Дугалић