среда, 21.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:00

Прво су ме избацили, онда деценијама изнуривали

Аутор: Нада Торлакпонедељак, 15.06.2009. у 22:00
Таваница салона изједена влагом, овако изгледа купатило (Фото Нада Торлак, Политика)

После готово три деценије, Јованка Броз, удовица Јосипа Броза Тита, бившег председника СФРЈ, отворила је врата свог „привременог“ боравишта у коме од смрти свог супруга живи сама, изоловано од очију јавности.

Већ на прагу смо могли да закључимо: смишљеним и намерним неистинама о њеном „животу на високој нози“, о грамзивости и великом богатству, већ 30 година се замагљује стварност. А она изгледа овако: Јованка Броз живи без докумената, личних ствари и нерегулисане пензије у једној београдској кући у коју су је преко ноћи, без њене воље, убацили одмах после смрти њеног супруга, који изгледа за преко пола века владавине Југославијом није баш ништа ни зарадио ни стекао.

Споља импозантна кућа, у лепом амбијенту Дедиња, преко пута комплекса Белог двора, унутра личи на све само не на дедињску вилу. Почев од зарђале капије, коју је местимично потпуно „појела“ корозија, преко запуштених и зарђалих баштенских столица и клупа...

Ипак, тек унутра нас је дочекало право изненађење. У зидовима влага, отпали малтер, дотрајале водоводне и електричне инсталације...

– Месец дана после Титове смрти, тачније 10. јуна 1980. године дошао је Словенац Сергеј Крајгер и рекао да ми неће дати да останем у кући у Ужичкој 15, јер ће она бити Титов спомен-музеј. При том ми је нагласио да не смем ништа да понесем из куће. Погледала сам га и помислила: значи, мојих 35 година живота и рада не вреде ништа – присећа се Јованка Броз почетка свог страдања.

Из те куће није смела да понесе буквално ништа, па тако ни своја лична документа, фотографије, чак ни своју гардеробу...

– Долничар, словеначки генерал, у међувремену је наредио да се заплени и моја гардероба коју су држали у некој гаражи или магацину две, три године, тако да је доста тога пропало. Иза тог, зулума, јер то се не може назвати другачије, стајао је Стане Доланц, и све то скупа било је страшно.

Да ли сте тада на било који начин могли да им се одупрете, обратите некоме?

Кад су та злодела спроводили нада мном, ја сам се, наравно, одупирала да изађем из куће у којој смо Тито и ја живели 35 година. Предлагала сам да останем у кући док се не изврши попис и не направи оставинска расправа – прича Јованка Броз и појашњава: – Титова деца су имала своје породице и домаћинства, па сам сматрала да треба да присуствујем попису имовине јер смо ту живели само нас двоје и ја најбоље познајем и кућу и ствари у њој. Али то нико није хтео ни да чује.

С тим у вези Јованка Броз се обратила писмом и тадашњем председнику државе Цвијетину Мијатовићу, али ни од њега није успела да добије одговор.

– Замолила сам да ме оставе у кући док се то не обави и док ми не нађу неки смештај, одакле ме неће сваки час селити, али није се огласио, није хтео да ми помогне. У међувремену, код мене долази Ставрев (он је био потпредседник владе, пореклом Македонац), са ултиматумом да се иселим у року од три дана, а ако се томе супротставим „имају они и друге мере“, дислоцираће ме, тј. избацити.

Тако се и догодило. Јованка Броз је против своје воље напречац доведена у ову „привремену“ кућу у којој и данас живи.

– Опирала сам се да дођем у ову кућу, али ништа нисам могла да урадим – помирљиво је рекла и додала: – Кућу сам упознала 1945, јер је ту био штаб Гардијске бригаде, док сам чекала да ми направе пропусницу да уђем у Бели двор – била је то лепа породична кућа на лепом месту.

(/slika2)Други пут сам ушла у њу 1961. године уочи Београдске конференције несврстаних земаља, обилазећи, службено, све куће које су биле погодне да у њима одседну гостујући шефови држава. Адаптацију је радила војска. Хтели су да је претворе у хотел, али је после преправке постала ни хотел ни вила. Наиме, адаптирана је тако да између осталог има и три собе и три купатила, како би гости имали своју интиму. Наравно, тада нисам могла ни да наслутим да ће ми једног дана бити „дом“. Сећам се, упитала сам још тада једног техничара кога сам затекла у кући: „Добро кад сте већ уложили паре за адаптацију, јесте ли то правно решили”, на шта ми је он потврдно одговорио и објаснио да им се обратио власник куће, предратни трговац Петровић, и рекао да би хтео да је прода држави, како се око ње после његове смрти не би свађала његова деца, и да су је они, као држава, откупили. Не знам да ли је то тачно, нити имам могућности да то проверим.

Дакле, силом сте истерани из Ужичке 15 и натерани да живите овде?

Да, тако је било, иако ова кућа није подесна да у њој живи једна особа. Опремљена је државним намештајем, а сваки комад има свој број и даје се на реверс, па се тако сваке године и пописује...

Ко је све учествовао у Вашем истеривању?

Као што сам рекла, из Ужичке су ме избацили Крајгер, Доланц, Ставрев и Љубичић, а у ову кућу је касније долазио Фадиљ Хоџа и претио ми, али о томе другом приликом... Кад су ме овде силом спровели и оставили без иједне личне ствари, опкољену са 15 полицајаца, који су били око куће, а у њој никога да ми се нађе, у овој кући су ме, у име председништва, владе, дочекали човек који је имао надзор над овом кућом и још једна жена. Хтела сам да попричам са њима, па сам им понудила да скувамо кафу, али ми је она рекла да у кући нема ни кафе, ни џезве. Ама баш ничега, а као дочекују ме.

Две, три године после човека који је Јованку Броз дочекао у кући, на чело службе долази извесни господин Ружић.

Шта се догађало после тога?

Већ прве зиме у овој кући, ноћу око три, четири сата, пробудила ме је вода која ми се сручила у спаваћу собу. Недуго затим вода је поплавила и подрум. Јавила сам се адвокату Фили Филоти да ми помогне, да се неком обрати да се реши тај проблем. Позвао је човека који је у међувремену на челу службе која води рачуна о државним кућама заменио оног који ме је дочекао, извесног Ружића, који је на тај позив одговорио констатацијом „да измишљам“. Због тога је Фила назвао Бановића, тадашњег државног тужиоца, и рекао му за воду и Ружићев одговор. Тек је реаговање државног тужиоца натерало Ружића да дође. Затекао ме је у подруму у гуменим чизмама... Наравно, поверовао је својим очима, али и поред обећања ништа није урадио. Ето тако је тај Ружић једно време руководио кућом.

(/slika3)Значи, проблем није решен?

Наравно да није. Поново је унутрашњост куће била поплављена водом, с крова. Обавестила сам о томе новог шефа служби, Јањушевића, који је дошао уместо Ружића. Јањушевић је дошао и рекао ми да је купио неку масу или емулзију за кров и да то много кошта. Пошто је био петак, рекао је да ће мајстори доћи у понедељак.

Понедељак је дошао и прошао, па други, па трећи понедељак, али се нико није појављивао. Онда је Јањушевић још једном навратио и рекао: „Знате, ми бисмо вам помогли, али не да Радоњић.” То је онај кога сада гоне због – да ли Ћурувије или Драшковића. Ипак, Јањушевић је био једини руководилац с којим се могло мало разговарати о проблемима и који је, руку на срце, наложио да се замене поклопци на олуцима, али се ништа више није радило, прича Јованка Броз напомињући да су јој сви ти руководиоци репрезентативних објеката стално спомињали велике финансије које су наводно обезбеђивали за њу, односно њене проблеме, али...

– Куда су те паре одлазиле, ја не знам, јер се овде није ништа улагало.

Брозова се још једном срела са Алексићем желећи да сазна због чега нису испунили обећање, на шта јој је он одговорио „да за то нема законске основе“, иако му је те послове наложио председник владе.

 – После Јањушевића за шефа је постављен, мислим да се звао Мићо Алексић. То је било време Слободана Милошевића, који ми је послао потпредседника владе Југослава Костића, два правника, једног записничара и Алексића. Костић ми је рекао да долази у име Милошевића и о мени говорио све у суперлативима, те да сам задужила ову државу и народ, те да сам на најбољи начин представљала земљу... па ће ми зато ову кућу адаптирати и поклонити. Дао ми је задатак, рок од 15 дана, да се попакују ствари како би се кућа припремила за реновирање, што сам ја и учинила. Поручио ми је и да ће доћи стручна комисија која ће кућу прегледати и проценити шта треба радити, о чему имам документ. После два дана код мене је дошла Цица Кнежевић, која се мени представила као Милошевићев секретар. Питала сам је ко обезбеђује средства за адаптацију ове куће, а она ми је одговорила да то није моја, већ њена брига, и да су средства већ обезбеђена. Рекла је и да ће стручна комисија са архитектом на челу доћи и направити извештај шта све треба да се уради.

(Сутра: Преварио ме је и Милошевић)


Коментари170
b4b8c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Angelina Nikolic
Samo da podsetim ovaj moj velikodusni narod da gdja. Broz je bila prva dama Titove Jugoslavije, a ne Srbije i da o njoj treba da brinu kao i o njenoj penziji i narodi iz tadasnjih Republika.
Perpetuum Mobilni
Kol'ko se ja SJECAM ona je se u javnost odjednom prestala pojavljivati jos dok je Tito bio ziv. U narodu se saputalo sta bi mogao da bude razlog. Zbog cega se o tome malo vise ne pise??? Iako je bio (valjda) bravar, onaj Tito koji je bio predsjednik SFRJ nije bio brav.
Djordje Gajovic
Bas mi je drago sto sam medju komentatorima procitao i komentar @Jovana Svilara 15/06/2009,23:31. Jovane vidim da ste u rodu sa Jovankom preko tetkine strane, jer kazete da je Jovankina majka od Svilara, pa me interesuje dali poznajete Branka Svilara, sluzili smo zajedno vojsku u Dubrovniku 59-60 godine, i on mi je isto rekao da je Jovankina mama od Svilara i da joj je on prvi rodjak. Verujem da citate komentare pa bi mi bilo drago da znam. Unapred se zahvaljujem.
Стана
Боље би јој било да проговори о злочинима над Србима, које је њен муж чинио, изабравши њу, Српкињу која се одрекла свих вековних вредности свога народа, да му буде жена, по принципу братства и јединства, да се Власи, т. ми Срби не сетимо!
ZORAN zoranic
stanje vase je isto kao i stanje naroda ovog...nebrinite...zivite na istoj lestvici kao i sav obican svet

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља