Директор Удружења за развој спортског права Србије, магистар права Дејан Шупут, један од чланова радне групе за израду Нацрта новог закона о спорту, у интервјуу за „Политику” истиче да је Министарство омладине и спорта потпуно игнорисало предлоге чланова радне групе и да је у јавности створило лажну слику о томе како су „нацрт сви оберучке прихватили”.

– Стручна јавност је Нацрт оценила веома лоше, али, Министарство игнорише такву ситуацију. Фамозна радна група, чији сам и ја био члан, заправо никада није постојала. Нико од нас није никада добио решење или одлуку да је члан радне групе. Министарство нас је повремено позивало, објашњавало своје намере и тражило сугестије и примедбе на текстове које нам је давало, а потом је све наше предлоге игнорисало. Тако смо дошли до тога да је на брзину протекла јавна расправа и да немамо праву слику о расположењу стручне јавности, а тек последњих дана оглашавају се многи чланови спортског покрета који су увидели на који начин ће бити оштећени ако овакав закон буде усвојен.

Шта не ваља у нацрту?

– Нацрт закона уопште не одговара упоредно-правној пракси, ни европских ни осталих држава. Моја улога, пошто радим у Институту за упоредно право, требало је да буде да објасним какав систем правног регулисања спорта оговара европском моделу спорта. Ништа од онога што сам предложио министарство није уважило. Тако се дошло до нацрта од 193 члана, што је преобимно, европски просек је између 70 и 80 чланова законског текста. Обимност не би била проблем сама по себи, да није реч о превеликом државном интервенционизму у спортским односима. Усвајање таквог закона би нас вратило у совјетску епоху. Модеран закон би требало да раздвоји политику и спорт, а с оваквим нацртом политика би добила још већи уплив у рад спортских организација које су невладине спортске организације.

Министарство замера да су све приспеле критике „уопштене и паушалне”?

– Ево, ја ћу бити конкретан. Рецимо, толики је државни интервенционизам у спортским односима да се чланом 38. прописује ограничење висине чланарине спортских организација, чиме се крши аутономија рада спортских организација и слобода удруживања грађана као једна од уставних слобода. Решењем да висина годишње чланарине у неком клубу може бити десетина просечне месечне зараде у републици, води гашењу клубова и њиховом приморавању да постану предузећа. Није јасно како ће клубови одржавати своје терене и спортску опрему, ако им чланарине, као један од основних извора финансирања, буду ограничене на смешне износе. Замислите голф клуб, веслачки клуб или хокејашки клуб, како навабљају скупу спортску опрему, на пример чамце, од чланарина које износе само 2000 динара годишње.  Ако се то прихвати уништиће се српски спорт. Очигледно, у министарству постоји наивно веровање да је спорт грана привреде и ништа друго па да треба укинути клубове као удружења и натерати их да буду предузећа, што није случај чак ни на западу.

Које су још замерке?

– Други пример непримереног интервенционизма јесте одредба да спортисти имају обавезу да учествују у припремама и да се такмиче за репрезентацију. То је увођење неке врсте принудног рада што је уставом такође забрањено. Иначе, терање некога да игра за репрезентацију неће дати никакве ефекте, јер он неће играти ни пуном снагом ни пуним срцем ако је приморан.

Из Министарства омладине и спорта кажу да се они који критикују плаше приватизације?

– Овде је сама идеја о приватизацији у спорту погрешно конципирана, непримерена духу спорта и начину организовања и рада спортских организација. Нацртом се предлажу решења каква нигде на свету нису примењена. Иде се на апсолутну комерцијализацију спорта. Нацрт предвиђа да ће се приватизовати готово све, од пливачких и атлетских клубова до имовине спортских савеза. Основни проблем је то што је министарство игнорисало сугестију да је спорт већ приватизован, јер сам по себи невладин спортски сектор се састоји од невладиних организација које су приватне. Те организације, које и данас раде по Закону о удружењима грађана и друштвеним организацијама, имају своју имовину која је у режиму приватне имовине. Ово што се сада предлаже је нека врста легализоване отимачине или национализације са жељом да се оно што би се национализовало касније прода. Други проблем је сам начин продаје. Даје се огромна улога Министарству омладине и спорта и Агенцији за приватизацију мада не постоји пример на свету да је Агенција за приватизацију имала улогу при продаји неке имовине у спорту, а притом је нејасно шта је то имовина која ће бити продавана: да ли су то спортски објекти, земљиште на коме се они налазе, да ли је то капитал спортских организација, права које она имају по основу уговора с играчима…

Неке Ваше колеге су већ критиковале у нацрту то што се предлаже бесплатна подела акција?

– И ту се крши слобода удруживања грађана, јер се терају спортске организације да се као удружења, мимо воље својих чланова и оснивача трансформишу у акционарска друштва по сили закона. Посебан проблем је што постоји члан закона у коме се каже да ће 20 одсто тих акција бити дељено бившим спортистима, спортским функционерима и навијачима које клуб препозна као своје… До сада сам желео да верујем да је само реч о незнању оних који су ово саставили, али пошто они толико грчевито бране та решења, толико игноришу све примедбе, плашим се да су неки од њих можда вођени нечасним намерама. Ако предлажете доношење закона који вам омогућава да некоме кога без критеријума препознајете као навијача на реч дајете акције које ће имати и новчану вредност, отварате пандорину кутију и простор за корупцију у спорту, за уплив криминала, за разне уцене и малверзације приликом спровођења приватизације…

Шта предлажете?

– Овакав нацрт закона не треба да иде даље у законодавну процедуру. Треба ићи корак уназад и написати нов Нацрт. Ако смо као земља изгубили девет година, колико већ пишемо Закон о спорту без успеха, онда није страшно да изгубимо још пар месеци, ако ће то допринети развоју српског спорта. Посебан проблем је што предложена приватизација у спорту угрожава и права старих власника земљишта и непокретности тиме што би њихова имовина могла бити продата пре денационализације. Овакав закон створио би хаос и на плану финансирања спорта, јер би свако могао самостално да се пријави држави и тражи финансирање неких спортских програма о чему би опет одлучивала комисија Министарства под утицајем политике. У таквој ситуацији врло лако би могло да дође до тога да се политички подобним савезима или неким другим спортским организацијама даје новац, а неподобнима не.

Шупут је оценио и да је „изузетно је лоше што се наш законодавац определио да третира спорт као бизнис”, што је „потпуно занемарио војни и полицијски спорт, који су носиоци развоја спорта у многим земљама”, што „ се на извитоперен начин форсира врхунски спорт”…

Александар Милетић