среда, 12.12.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:28

Усамљени живот манастира Грабовац

недеља, 21.06.2009. у 22:00
Мо­на­хи­ње (Фото А. Исаков)

Специјално за „Политику”
Грабоц (Мађарска) – Међу четрдесетак православних храмова у Мађарској данас постоји само један живи манастир. Налази се на око 120 километара од наше границе ка западу, на половини пута између градова Баја и Сексард, у селу Грабоц, које је и добило име по српском називу Грабовац. Историја каже да су манастир основали далматински монаси из манастира Драговића, који су овамо избегли од глади у 16. веку и дали му име по грабовим шумама.

Када се од граничног прелаза Келебија крене ка Баји следи стотинак километара путовања ка Сексарду. До села Грабоц стиже се добрим асфалтним путем који кривуда кроз благо заталасни предео. Као да је моћни Дунав својим рукавцима померио земљу стварајући зелене наборе које се протежу даље на запад. Манастирско здање смештено је на самом крају села, а звоник цркве види се надалеко.

Једноставна гвоздена капија означава да се ушло на манастирско земљиште, одакле се пут лагано спушта до мале удољице у којој су се сместили импозантна барокна црква, дугачак конак и мали објекат који је некада служио као портирница. Споља, све у добром стању, поплочани плато је почишћен, украшен цвећем, испред цркве поређане клупице за одмор, а даље иза храма простире се уредно покошена ливада.

Тек касније, у разговору с јединим монахињама овог манастира, сестрама Маријом (88) и Христином (62), открива се да оне тешком муком од зуба времена отимају ова здања која неумитно пропадају.

Монаси манастира Драговић населили су се у месту где је било Срба и прву цркву подигли на брду изнад данашњег храма. О том времену сведочи и старо гробље и неколико надгробних споменика исписаних старословенским писмом. Црква, посвећену светом Михаилу, подигнута је у 18. веку и у њој је изванредан иконостас урађен у зеленом мермеру и дуборезу украшеном златом. Динко Давидов у својој књизи о споменицима Будимске епархије каже да овај иконостас, дело новосадског сликара Василија Остојића, спада у најрепрезентативнија дела српске уметности у Мађарској.

(/slika2)Манастир је био жив све до 1974. године, када је из њега отишао и последњи од некадашњих 70 монаха. Двадесет година касније, са задатком да оживе ову светињу, послате су монахиње Марија и Христина и тако већ 15 година њих две саме, уз малу и недовољну помоћ епархије, боре се за опстанак манастира и надају да ће доћи испомоћ. Мађарска држава је током осамдесетих година прошлог века обновила цркву као споменик културе и њен живопис је готово у потпуности сачуван, осим у доњем делу где га разједа влага.

Докле око досеже простире се манастирско имање које је монахињама и уз помоћ економа тешко да одржавају. Манастир је отворен сваки дан од 10 до 17 часова, од средине марта до половине децембра, када хладноћа нагони монахиње да се преселе у Сегедин. Осећај усамљености појачава и чињеница да Срби готово и да не залазе у једини православни манастир у Мађарској.

– Сваке седмице овамо долазе туристи, већином у организацији цркава, али овамо готово да и не зaлазе ни Срби из Мађарске нити из матице – прича монахиња Христина.

Једина прилика када Срби дођу јесте панађур за Светог Петра, 12. јула, када се овде окупи стотинак православаца, али и њихових пријатеља из Мађарске.

– Имам утисак да их је сваке године мање, али, ипак, добро је што се тада црква и простор око ње напуни гостима – каже нам сестра Христина.

И док разговара с ретким гостима из Србије, пристиже аутобус туриста у организацији Реформатске цркве Мађарске. Монахиња, која течно говори мађарски, преузима улогу вештог туристичког водича који објашњава историјат цркве, присуство Срба на овом простору, живопис и иконостас, дискретно дозирајући озбиљне информације шалама које опуштају атмосферу. Иначе, као и у свим храмовима Будимске епархије и овде се плаћа улаз у цркву у висини од 300 форинти (мало више од евра), али, кажу монахиње, нико им због тога није ставио примедбу.

Када оду туристи, утихне простор око цркве и овде, на крају села Грабоц, чује се само цвркут птица у боровима манастриског имања.

Александра Исаков


Коментари7
f0427
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Милан Обрадовић
Удаљен је око 40-50 км од српско-угарске границе. А не 120 км, како је речено у наслову.
Negovan Laušev
U ovom prelepom tekstu postoji i nekoliko nepotpunih informacija. Manastir Grabovac nije jedini manastir u Mađarskoj. Naime, drugi srpski manastir se nalazi u Srpskom Kovinu (Rackeve) kome je status manastira vraćen još za života pokojnog episkopa Danila Krstića. U njemu od 2003 godine živi i služi jeromonah Andrej Pandurov, koji je tamo došao iz manastira Hilandara. U vreme kad je objavljen ovaj članak, monaštvo manastira Grabovca je uvećano za još jednog člana, a to je jeromonah Pantelejmon Rat koji je takodje došao iz manastira Hilandara.
Ljubomir Strajin
Cestitke Aleksandri Isakov na lepom tekstu. Moji preci su ziveli na tim prostorima dok se nisu vratili u Srbiju pa je molim za vise tekstova na slicnu temu kao i o srbima u Madjarskoj sada , kako opstaju, zive i sl.
srdjan, sombor
Umesto da se bavimo pitanjima obnove naših manastira i svetinja, mi gubimo energiju i vreme na događaje u Crnoj reci i ostale slične budalaštine koje nam ne služe na čast. Na potezu su SPC i naša javnost.
Radmila
Nadam se da ce ovu divnu reportazu o manastiru Grabovac procitati i turisticke organizacije u Srbiji i ukljuciti ovu srpsku svetinju iz dalekih vremena u svoj program.Obisla sam sve srpske manastire na Fruskoj gori,pa bi u ovaj program mogla da udje i poseta ovom nasem manastiru na tlu Madjarske.Posebno zadovoljstvo predstavljao bi susret sa monahinjama koje hrabro istrajavaju u brizi za svoj manastir.Odjekuju u njemu vekovi.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља