субота, 04.07.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 25.06.2009. у 22:00 Милисав Савић

Живот који нестаје

У Трстеник сам стигао својим омиљеним путем, оним од Крагујевца: део од Рековца према Западној Морави најлепши је део Шумадије. Неки кажу и најбогатији. Готово да нисам препознао село Медвеђу. Личи ми на градић. Моји домаћини ми кажу да нисам погрешио. Још мало па ће Медвеђа престићи Трстеник. Можда и зато што у Медвеђи ништа не пропада, а у Трстенику све. Под овим „све“ моји домаћини мисле на некад познату трстеничку индустрију. Медвеђа индустрије никад није ни имала. Јесте село, али село које је изродило једног министра културе. И редитеља оне серије због које није паметно одржати књижевну промоцију, ако се емитује у исто време.

Могуће jе да се села у долини Западне Мораве, између Краљева и Крушевца, још држе, али села у већини осталих крајева неповратно умиру. И то је тако, и ту никакве жалопојке не вреде. У ствари, село одумире већ од Првог српског устанка (Вук је врло упечатљиво описао како вође устанка преко ноћи збацују сељачке гуњеве и навлаче варошке антерије), оно наставља да умире током 19. века, да би са комунистичком револуцијом (сви у фабрике!) доживело самртни ропац. Сада је на издисају. Ништа нема у томе необично. Такав преображај село је доживело на Западу, у Америци никад није ни заживело у облику који ми знамо. Модерни човек хоће да буде човек полиса – и томе се нема шта додати.

Умирање српског села лепо је пратила литература, па се обично уз приповетку или роман додавао и епитет сеоски, наравно у пејоративном значењу. Реалистичка приповетка 19. века приказала је сву беду сеоског живота: сељаци су у сталном сукобу, са свим и сваким, са кметом, попом, учитељoм, природом, собом. Душан Радић, помало заборављени писац, описао је пропадање села око Врњачке Бање после Првог светског рата (главни кривац је град, који постаје симбол Содоме и Гоморе). Нити је та литература о селу икад проглашена великом и вредном, нити њени писци. Неважна, ретроградна тема, безначајна и старинска литература.

У чему је, онда, тајна гледаности серије „Село гори а баба се чешља“.Ако мислите да је прављена за сељаке, варате се, јер је њих данас у Србији понајмање. Иако је то прича о једном данашњем селу, чији су житељи већ пола ногом у граду, серија ипак говори о једном свету кога више нема, или који ће ускоро неповратно нестати. Оно што нестаје, оно што је за многе „прошло“, увек је лепше од овог „садашњег“. Тим пре што главни јунаци и нису тако „припрости“ или „искварени“ (какве су иначе уобичајене предрасуде о сељацима) и што, и поред све сировости и „необразованости“, показују да имају широку душу и меко срце. Њихова прича,која има, свакако, елементе бајке, није ништа друго него дирљива прича да се и та душа и то срце сачувају у једном поприлично окрутном и суровом свету, звао се он транзициони, посткапиталистички – свеједно. За многе гледаоце, за оне који никад нису упалили ватру у огњишту или покосили откос траве и видели како се крава музе, за оне који са својим комшијама из солитера измењали током низа година само уобичајене поздраве, серија је подсећање на њихове корене, како би то рекао писац, иначе рођен у селу одмах до Медвеђе. А какви да су – порука је серија – ти корени су наши. Неки би песимиста, поводом серије, могао рећи: „Србија гори а баба се чешља“.

Стицајем околности, прошле суботе (20. јуна) враћао сам се из свог краја (тамо су села претворена у старачке резервате, да не кажем домове) за Београд. Сумрак ме ухватио на путу између Краљева и Крагујевца. Пут празан, ретко ми у сусрет долазе кола. И села кроз која пролазим пуста, мало света чак и у центру. Само у кућама светлуцају ТВ екрани. Тад се сетим серије.

Над тим делом Шумадије полако се спуштала ноћ. Само су још врхови Гледићких планина горели од одсјаја замирућих сунчевих зрака. Изнад планине пукло плаво, бескрајно небо, с првом трептавом звездом негде на северу. Србија је изгледала као у неком добром рекламном споту. Или као у почетним и завршним кадровима серије „Село гори а баба се чешља“.Има, још има Србије! – како би рекао мој омиљени писац.

књижевник

Коментари5
579a8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Vukadin Vrbnik
Savremeni Russki pisac Valentin Rasputin bio je uzeo ogromnog ucesca u borbi za selo. Njegovi sjajni ogledi blistaju kompetencijom, argumenti prosto neoborivi. Zasto se nas uvazeni pisac ne pozabavi stvarnim uzrocima propasti Srpskog sela na korist sveg drustva? Ko bi mogao suptilnije da prodre u srz od pisca i ko recitije da to saopsti. A tekstove kao ovaj gore da prepustimo nostalgicarima. A nasi predsednici vlada kako sve vreme "spasavaju" selo ? Sve se je svodilo na izgradnju neke oblasne skole koja sa agrarnim aktivnostima sela nema nikakve veze, ili asfaltiranjem nekog puteljka kako da poslednji seljak bezbednije napusti rodni kraj! Istovremeno bode nam oci bezbroj dobro resenih pitanja sela po svetu, tj ukratko ukrupnjavanje poseda,agrarna nauka u privredjivanju, krediti za razvoj mladim ljudima,uredjena mesta za otkup proizvoda, garantovane cene, fabrike za preradu proizvoda, skole i sabirni transport za decu,lepe kuce, alatnice, stale... sve do malih parkova i bazena za kupanje! Sve sto je izvan ovakvog puta naopako je kao sto je detinjasto ocekivati da selo iz nase mladosti vaskrsne i preporodi se samo od sebe !
mad maks
Možda da se vrate u svoja sela, sa sve porodicama, ovi što tako plačno pišu o svom rodnom kraju, a pobegli su iz njega glavom bez obzira i nikad se neće vratiti...
Милан Стевић
Села умиру јер су препуштена сама себи.Неравномерни развој у Србији је толико несразмеран да се само улаже у неколико градова а остало пустош.Када би се индустрија будућа ако је буде било равномерно распоредила по Србији неби људи напуштали своја прелепа домаћинства,већ би били запошљени а живели би код своје куће.А тамо где има људи има потребе и за бизнисом од производње преко разних услужних делатности,трговине,угоститељства итд.Све једно друго вуче.Овако по селима има по нека продавницаи кафана и то је све.Па нормално да људи онда траже посао у граду јер га само тамо има.А немогу ни сви да се баве пољопривредом.Што наши политичари не оду мало на запад да виде каква су села.Овде на западу у селима и око градова живи елита а у градовима углавном нижи и средњи слој.
ovde okland
Dear "Daddy O", could you contact me on my e mail, we are kind of neighbours, I am in NZ, just across the ditch, figtre@gmail.com
Daddy O"
Meni ce danas biti lep dan zahvaljujuci Vama.Evo bas svice.Sve su zore lepe ,ali one u Srbiji brale su najlepse.Milo je cuti da i nama koji ne zivimo trenutno u Srbiji neko salje poruke o nadi.Ima,ima nade dok je dobrih ljudi a sve ostalo je tu oko nas.Pozdrav iz Brisbane.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља