У Трстеник сам стигао својим омиљеним путем, оним од Крагујевца: део од Рековца према Западној Морави најлепши је део Шумадије. Неки кажу и најбогатији. Готово да нисам препознао село Медвеђу. Личи ми на градић. Моји домаћини ми кажу да нисам погрешио. Још мало па ће Медвеђа престићи Трстеник. Можда и зато што у Медвеђи ништа не пропада, а у Трстенику све. Под овим „све“ моји домаћини мисле на некад познату трстеничку индустрију. Медвеђа индустрије никад није ни имала. Јесте село, али село које је изродило једног министра културе. И редитеља оне серије због које није паметно одржати књижевну промоцију, ако се емитује у исто време.
Могуће jе да се села у долини Западне Мораве, између Краљева и Крушевца, још држе, али села у већини осталих крајева неповратно умиру. И то је тако, и ту никакве жалопојке не вреде. У ствари, село одумире већ од Првог српског устанка (Вук је врло упечатљиво описао како вође устанка преко ноћи збацују сељачке гуњеве и навлаче варошке антерије), оно наставља да умире током 19. века, да би са комунистичком револуцијом (сви у фабрике!) доживело самртни ропац. Сада је на издисају. Ништа нема у томе необично. Такав преображај село је доживело на Западу, у Америци никад није ни заживело у облику који ми знамо. Модерни човек хоће да буде човек полиса – и томе се нема шта додати.
Умирање српског села лепо је пратила литература, па се обично уз приповетку или роман додавао и епитет сеоски, наравно у пејоративном значењу. Реалистичка приповетка 19. века приказала је сву беду сеоског живота: сељаци су у сталном сукобу, са свим и сваким, са кметом, попом, учитељoм, природом, собом. Душан Радић, помало заборављени писац, описао је пропадање села око Врњачке Бање после Првог светског рата (главни кривац је град, који постаје симбол Содоме и Гоморе). Нити је та литература о селу икад проглашена великом и вредном, нити њени писци. Неважна, ретроградна тема, безначајна и старинска литература.
У чему је, онда, тајна гледаности серије „Село гори а баба се чешља“.Ако мислите да је прављена за сељаке, варате се, јер је њих данас у Србији понајмање. Иако је то прича о једном данашњем селу, чији су житељи већ пола ногом у граду, серија ипак говори о једном свету кога више нема, или који ће ускоро неповратно нестати. Оно што нестаје, оно што је за многе „прошло“, увек је лепше од овог „садашњег“. Тим пре што главни јунаци и нису тако „припрости“ или „искварени“ (какве су иначе уобичајене предрасуде о сељацима) и што, и поред све сировости и „необразованости“, показују да имају широку душу и меко срце. Њихова прича,која има, свакако, елементе бајке, није ништа друго него дирљива прича да се и та душа и то срце сачувају у једном поприлично окрутном и суровом свету, звао се он транзициони, посткапиталистички – свеједно. За многе гледаоце, за оне који никад нису упалили ватру у огњишту или покосили откос траве и видели како се крава музе, за оне који са својим комшијама из солитера измењали током низа година само уобичајене поздраве, серија је подсећање на њихове корене, како би то рекао писац, иначе рођен у селу одмах до Медвеђе. А какви да су – порука је серија – ти корени су наши. Неки би песимиста, поводом серије, могао рећи: „Србија гори а баба се чешља“.
Стицајем околности, прошле суботе (20. јуна) враћао сам се из свог краја (тамо су села претворена у старачке резервате, да не кажем домове) за Београд. Сумрак ме ухватио на путу између Краљева и Крагујевца. Пут празан, ретко ми у сусрет долазе кола. И села кроз која пролазим пуста, мало света чак и у центру. Само у кућама светлуцају ТВ екрани. Тад се сетим серије.
Над тим делом Шумадије полако се спуштала ноћ. Само су још врхови Гледићких планина горели од одсјаја замирућих сунчевих зрака. Изнад планине пукло плаво, бескрајно небо, с првом трептавом звездом негде на северу. Србија је изгледала као у неком добром рекламном споту. Или као у почетним и завршним кадровима серије „Село гори а баба се чешља“.Има, још има Србије! – како би рекао мој омиљени писац.
књижевник
