четвртак, 27.02.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:50

Попа је размишљао европски

Аутор: Зоран Радисављевићчетвртак, 02.07.2009. у 22:00
Мирослав Максимовић (Фото Латиф Адровић)

Мирослав Максимовић (1946), песник и есејиста, аутор збирки песама: „Спавач под упијачем”, „Мењачи”, „Песме”, „Сећања једног службеника”, „Сонети о животним радостима и тешкоћама”, „Животињски свет”, „Небо”, „Београдске песме”, добитник је наших најзначајнијих књижевних признања: Бранкова награда, „Милан Ракић”, „Бранко Миљковић”, „Раде Драинац”, „Исидора Секулић”, „Бранко Ћопић”, Змајева, Дучићева, Дисова награда, „Жичка хрисовуља”, „Десанка Максимовић”, „Заплањски Орфеј”. За књигу „77 сонета о животним радостима и тешкоћама”, коју је објавила београдска „Просвета”, добио је награду „Васко Попа” која ће му данас бити уручена у Вршцу.

У којој мери је Ваше певање блиско поетици Васка Попе?

Пишући о мојим раним књигама, давно, крајем седамдесетих, Никола Кољевић је ту поезију сместио у простор између Стевана Раичковића и Васка Попе. Ако се то што сам радио погледа из перспективе савременог српског песништва, лако се види да ми је Раичковић веома близак. То су многи приметили, али је мало ко уочио додирне тачке са Попиним начином писања. А има их. Рецимо, како једноставно дати сложену причу, или како песничку слику претворити у мисао.

Попа је на вешт начин спајао националне теме и европски дух. То нам је потребно и данас, можда више него икада?

Ретки су српски песници који су се толико и тако добро бавили, у поезији, важним и дубоким националним темама, као што је то чинио Васко Попа. А истовремено се понашао и размишљао не само као европски, него као светски песник. Путујући по свету, као успешан и много превођен песник, носио је своје Косово („Поље као ниједно/ Над њим небо/ Под њим небо”), не кријући га да би добио визу. Није био збуњен као многи, међу нама, који бркају политичку причу о Европској унији са аутентичном а европском основом бивања српског народа. Ако си оно што јеси, лако ћеш наћи пут комуникације са другима, ако су они аутентични. Но, то могу поезија и песници, јер се баве вечним суштинама а не тренутним потребама. У поезији, Косово је српско, а у политици може бити свачије, ко год је јачи.

Своје песништво сте поделили на три етапе: рано, средње и најновије, које називате касним тамним добом. Има ли излаза из тунела?

Претпостављам да не мислите на моју песничку причу него на историјски тунел у коме, наводно, тумарамо сви, као држава и као нација. Па, ако је то тунел, онда сигурно има излаз, и то најмање два. Наше је да корачамо, не чекајући превоз. Немамо снаге, рећи ћете. Онда јачајмо, и у тунелу може да се вежба: један-два, један-два... Биће нам потребна та снага и кад изађемо из тунела, ни тамо нас не чекају мед и млеко. У међувремену, док смо у мраку, нека нас не завара свака светлост која се појави на видику: можда је то само лампа неког ко и сам тумара. А можда тако, радећи, на излажењу, откријемо да и нисмо у тунелу.

У награђеној књизи су сонети писани последњих четрдесет година. Иако сте чешће писали слободним стихом, никада нисте одустали од сонета?

Ни пристао, ни одустао. Сонети су до мене дошли сами од себе, природно се поклопили са потребама израза. Писао сам их повремено, по налогу песничког инстинкта, а не по планској одлуци или по неком опредељењу. Сонет је, ваљда, и опстао толико векова зато што лако „прима” потребе различитих песника у различитим временима. У стању је да поднесе иновације и „иновације”, а да задржи стабилну задату структуру.

У збирци је велики број старих сонета, али ова књига је, ипак, потпуно нова?

Све три моје књиге сонета направљене су од свих сонета, објављених или необјављених, који су у том тренутку били написани. Књиге сам склапао онда када бих осетио да је писање ушло у једну потпуно нову атмосферу, различиту од оне у којој је била претходна књига. У тој новој атмосфери, и старе песме друкчије су звучале. Зато су друга и трећа књиге нове, упркос томе што у њима има доста старих песама.

У Вашим сонетима комбинујете метафизичко и „свакодневни живот”.

Нема комбинаторике. Само користим песницима одувек знану метафизичку позадину свакодневице. Свакодневица је нека врста глумице: знате како изгледа, знате како се зове, али уметност од ње начини сасвим другу особу, која живи у другом времену, са другим именом. Ако, рецимо, новинари „Политике” још нису открили метафизику лифта у „Политикиној” згради, ту је поезија, да мало окрене слику и ту метафизику покаже. Па, онда, можда ни Вама неће бити досадно да се свакодневно возите између спратова.

У једном сонету кажете: „То што ће пасти, доказ је да је живео стварно”. Да ли то значи да ко падао није, није ни живео?

Тај сонет је написан крајем 1968. Једино је мој покојни друг Миле Перишић формулисао везу историјске 1968. и моје прве књиге сонета. По њему, та веза је – дух пораза. После пораза (бучних) идеала, ваља наћи (тише) разлоге живота. При том, не треба ниподаштавати идеале – то што су поражени је доказ да су живели стварно – него треба, колико се може, али честито, градити живот.


Коментари0
8aa08
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља