понедељак, 23.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 03.07.2009. у 22:00 Мирјана Вукојчић

„Фантастична” реалност Весне Парун

Весна Парун

Падала је летња олујна киша на путу од Загреба до Стубичких Топлица, као да Бог Перун долеће на ватреним колима, небом грми, облацима тутњи. Он не слути да идем другој ватри у сусрет.

Празни ходници стационара у бањи, тишина, тражим собу у којој живи Весна Парун. Куцам на врата.

„Ко је?”

„Ја сам, Мирјана, чуле смо се јутрос”.

„Уђи, уђи…”

На кревету у белој постељини лежи највећа жива песникиња Балкана. Пољубиле смо се. Села сам поред њеног кревета. „Како си ме нашла?”

„Преко пријатеља сам сазнала где сте. Приватно сам дошла у Загреб, али сам много желела да Вас видим после много година.” Подсећам је да смо се први пут среле на „Коларцу” у Београду, каква случајност, био је јун месец давне 1985. године. То је био њен први долазак у Београд после десетак година. Вече посвећено њој било је предивно. Слободан Ракитић је све то организовао. Милан Комненић и Александар Петров су надахнуто говорили о њој, а ја сам говорила њену поезију. Весна је са великим узбуђењем читала своје старе и нове песме.

Подсећам је на „Бранково коло” – на Стражилову смо биле заједно; па на велико вече која је она организовала у Удружењу писаца у Загребу. Саша Петров и ја били смо гости из Београда. То вече посвећено њеној поезији трајало је четири сата. Подсећам је и на Дисово пролеће у Чачку, када је добила Дисову награду; и на наша путовања по Србији…

Све памти, свега се сећа. То су били дани и вечери које је Весна Парун „градила” заједно са нама. Њени дани су били реч и разум, праисконска ватра.

Данас, 2009. године – фантастична реалност. Једна соба, један кревет, једно ћебе, један јастук, један тањир супе, један тањир са грожђем, једна шоља чаја, један радио који тихо свира… Све је једно, само је Весна једина. Око њеног кревета су гомиле папира, оловака, књига… И креће моћна река њених речи које опчињавају, буде страх, дивљење, страст.

…„Мени је 88. година, али све знам, све памтим. Људи не знају да ја девет година не могу стат на тле, не могу дохватит ништа. Не то да ја не могу ходат, него ја не могу из кревета закорачит девет година. Мени је кревет све... Нити ми ко дође, нити ме ко шта пита, схвати, ја као да не постојим. Али, ја радим, пишем даље. Видиш, исписала сам овде пет стотина страница. Имам и спремне три књиге. Ако успијем то објавит, бит ће добро… Знаш, само бих хтела да свој живот довршим као човјек.”

Весна Парун је сама, са својим маслинама са отока Зларина, са боровима који је дижу у небеса и поздравима из детињства.

„Бор сам као и ти, и једнаки смо. Дишемо заједно у ритму овог шуштећег вјетрића и дисањем се крећемо, живимо.”

После дугог разговора, скоро извињавајући се, кажем јој да морам за Београд. „Београд је град моје младости. У Београду сам имала најбоље пријатеље.”

Е сад тек почиње права прича – о Стевану Раичковићу, Мићи Данојлићу, Радомиру Андрићу, Моми Димићу, Слободану Ракитићу…

„Весна, доћи ћу опет кад узмогнем.”

Скида велике, црне наочари, гледа ме право у очи. У њеним очима видим сузе, чини ми се да су радоснице.

 „Хоћеш ли доћи?”

„Сигурно”, одговарам. Љубим њене нежне руке које су љубиле живот. Одлазим до врата, Весна за мном каже:

 „Мој Балкан. Тако бих желела лећи на зелену траву, гледати у небо и причати са неким.”

„Весна, можда са Вашим ’уснулим младићем’. Повешћу Вашег младића са собом и он ће се пробудити у Београду и објавити свима да Ваша поезија никада није уснула.”

Коментари12
634a4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

sanja ilic
Ko mi ubi ljubav i oduze nadu te motiva nemam da preživim vremena teska ova, ko zamrači sunce u sutonu sudnjem dozivajući strahove stradanja ljudskih,ko sakri iskre pesnika što nas uvis bez razloga dižu čineći nas moćnijim od nedaća, ko me na mladost seti prizivajući mi Vesnu u sećanje kad sam htela dohvatiti zvezdu jer ljubav nosila me je?Volela bih da ostvarim kontakt sa zaljubljenicima Vesnine poezije, da se tako osetim živom i poverujem da nada još postoji jer ljubav čeka tamo negde....Sanja
Gordana H.S.
Dirljivo i bolno. Hvala Mirjani Vukojcic glumici JDP-a na ovom toplom tekstu i podsecanju da je jos uvek medju nama i da stvara ova velika pesnikinja. Usamljena je ocigledno, ali to su i godine kada se usamljenost oseca vise no ikad, ipak vec punih devet godina zivot se krece pored nje. Treba iskorititi to sto je jos ziva i sveze pameti i napraviti sa njom niz razgovora na razne teme. Mene je za tim poslom zelja minula, ali rado bih procitala te tekstove i odgledala slicnu emisiju na tv.
Milica Ralic
Poeziju Vesne Parun upoznala sam 55.godine preko mog i njenog prijatelja tada novinara NINa Branka Pejica i imam nekoliko njenih zbirki pesama. Sramota je za zemlju u kojoj zivi da je tako napustena i zaboravljena.Ali izgleda da je to sudbina vecine talentovanih ljudi , koje slave tek kada vise nisu medju nama.
marinko vucinic
Živimo u surovom i nepoetskom vremenu.U vremenu u kome ne samo sredina u kojoj živi Vesna Parun nije velikoj pesnikinji obezbedila život dostojan čoveka.Vesna Parun je za moju generaciju u svojoj poeziji uvek nosila neki tajanstveni duh ljubavi i tuge.Zato nije slučajno što je ovaj dirljivi tekst izazvao toliko suza i uzbuđenja.Fascinantno je to da Vesna Parun nije izgubila veru u ljubav i poeziju.Neko je ovih dana rekao da je živeo u vremenu gorostasa Ive Andrića,M. Krleže, M. Crnjanskog, Meše Selimovića.Šta može da očekuje vreme u kome je zaboravljena i na puštena Vesna Parun.Ovo je dobar povod da se vratimo njenoj poeziji Dragica i Buca Vucinic
Valentina Obradović
"Povešću Vašeg mladića sa sobom i on će se probuditi u Beogradu i objaviti svima da VAŠA POEZIJA NIKADA NIJE USNULA..." Bravo za divnu novinarku, koja je Vesni ove reči spustila na dlan. Na neki način, je i mene, rastuženu, utešila. ... Vesna, niste sami.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља