субота, 24.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:44

Још једном о партијској држави

Аутор: Весна Пешићуторак, 07.07.2009. у 22:00
Весна Пешић

Расправа у јавности о партијској расподели управних одбора у области културе повела се само зато што је култура место које разоткрива апсурдност таквог поступка у демократском и вишепартијском систему. Чини се да и партијска руководства виде да је необично глупо да она предлажу градској скупштини кога ће да изабере у руководства институција културе. Из дебате на ову тему која је вођена у „Политици“ (6. јула) између г. Николе Никодијевића из СПС-а и г. Дејана Ранђића из ЛДП-а види се да они немају принципе који их у расправи руководе. Правдају се да су предложени кандидати „стручни“ и да нису партијски ангажоване личности. При том једни друге набеђују да су им кандидати ипак страначки и идеолошки обојени и ту се расправа завршава у плићаку. Ја мислим да се може направити бар неколико корака више у оваквим расправама у којима се с правом инсистира на департизацији друштвених установа, нарочито оних у култури. Градске институције културе су само најсвежији пример.

Култура је област слободе, креативности, личног ангажмана и талента, па заиста нема никаквог разлога да се политичке организације толико ангажују око тога ко ће водити установе и управне одборе у области културе. Неко ће рећи да те установе троше паре грађана и да су зато надлежне партије, тј. оне које сачињавају владу и имају већину за избор руководилаца културних институција. Овакав закључак не следи. Ако је држава одговорна за паре грађана које се троше у тим институцијама, то не значи да партије треба да предлажу кандидате. Дужност је државе да у интересу грађана пронађе најбоље предлагаче за институције културе.

Бар три разлога дисквалификују партије као предлагаче. Први је онај који сам већ поменула тј. да партије нису надлежне за културне институције по природи ствари јер партијама није место у култури.

Други разлог говори о томе да се интерес грађана успешније остварује ако они који предлажу и они који бирају руководиоце нису од исте феле, као што је сада случај. Наиме, партије и предлажу и бирају кандидате у јавном сектору. На тај се начин врши концентрација моћи и ликвидира сложеност демократског друштва. Суштинско је, дакле, питање зашто су уопште партије предлагачи за руководеће функције у култури. Зар не би били бољи предлагачи струковна удружења? Зар не би било боље да се пропише процедура за изабране органе струковних (уметничких) удружења која би подносила образложене предлоге градским одборницима? Када се раздвоје предлагачи кандидата од оних који их бирају, а то су у овом случају одборници Скупштине града, онда и они који представљају грађане заиста бирају и могу слободно расправљати о предлозима, што суштински мења и њихову улогу: уместо да буду пуки извршиоци својих, за јавност невидљивих, партијских команди, и да аутоматски притискају тастер, они постају одговорни представници грађана чија улога добија смисао и логику јавне функције. И са друге стране је велика добит јер се друштво активира, и оно преузима одговорност, уместо да буде партијски окупирано. Ова операција се одржава тако што постаје принцип: уместо да се организације слепљују и своде на једну, између њих се поставља размак тј. простор слободе који омогућава смислено деловање. Тај простор значи да се држава не „слепљује“ са партијом, нити држава са друштвом, па је свако посебан актер и субјект деловања. Када се различите улоге не би слепљивале и тако производиле нејасноће око критеријума за предлоге кандидата, онда не би могло доћи до тога да једна кандидаткиња, изразито традиционалистичке и националистичке оријентације, има било шта да тражи око организације БИТЕФ-а који је симбол модерности, отворености и „мондијализма“. Нити би било који одборник био принуђен да гласа по коалиционом споразуму о „квотама“ за таквог кандидата, и да тако сруши одговорност према својој јавној функцији. Свака партија која мора тако накарадно да се прилагођава другим партијама да би се одржала коалиција на власти руши свој углед и поверење код грађана.

Трећи разлог зашто партије не треба да буду предлагачи кандидата односи се на њихово нејасно унутрашње функционисање из перспективе спољашњег света тј. друштва и грађана. Ми не знамо по којој процедури и који органи партије одлучују о томе који ће кандидати бити предложени за разна руководећа места, а таквих места има на хиљаде у Србији. Није познато да партије имају „кадровске службе“. Ко уопште о томе одлучује унутар партије? Да ли постоји било какво писано образложење за кандидате? Да ли се водила расправа о њима, ко је задужен за писање образложења и ко их потписује? Дакле, реч је о огромном дискреционом праву за сва именовања на руководећа места у јавном сектору, што отвара велики простор волунтаризму, нетранспарентности власти (а то је и главни извор корупције тј. „покварене државе“), неодговорности и дискриминацији грађана. А води и ка урушавању самих партија јер им толика моћ у демократском друштву није потребна.

посланик ЛДП у Скупштини Србије


Коментари26
2faf7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

МИле из бифеа "Европа"
"...види се да они немају принципе који их у расправи руководе...".То сте потписали у чланку. Па госпођо, Ви сте председник политичког савета ЛДП-а., па и г.Ранђићу. Које принципе имате Ви? Додајете кворум владајућој већини, додајете им и гласове као резервна странка, а све у јавном интересу, као опозиција. Сада сте у коалицији са социјалистима у граду Београду, а као нисте у власти. Да ли зато што треба приватизовати "Београдску апотекарску установу"? Ипак, важно је да "Политика", обкављује и друго и другачије мишљење.
Rade Lazarevic
Gospodjo Pesic, da li vi zaista imate problem sa partijskom podelom plena ( u kojoj ste i sami svojevremeno ucestvovali ) ili je problem sto je Ivana Zigon u gradskom odboru za kulturu?
Dana Trojancevic
G-dja Pesic delimicno je u pravu:partijska pripadnost,bez kvalifikacija ne moze da bude argument u postavljanju celnika kulturnih institucija.Problem nastaje u brojnim i cesto nekvalifikovanim udruzenjima gradjana gde su problematicni izbori i kulturnih vrednosti i predstavnika kulture.Problem je sto se u televizije dovode kadrovi LDP-a(TV STudio B) DS(TV Beograd),G-17(FOX) be ikakvih kvaliteta.... Tu je prva morala da reaguje.... Zatim,primitivizam vokabulara i poruka "Pescanika",Borke Pavicevic-neki neo-boljsevizam u svoj svojoj rustikalnosti-to je bilo potrebno da se gradjanski oblikuje... Vesna pesic prvo je izdala sebe,pa onda nas...
Ena Rastoder
V.Pesic je kao partijski covek,bila ambasador u Meksiku.Naravno,nije se proslavila!Nema pravo da u tudjem oku vidi veci trn...
Veki
Vesna,daj malo smanjite demagogije,jer ste uvek stojali iza politike DOS/a.Ne bi bilo lose,da nam kazete,ko su vasi[stranke] finansijeri i otkud Ceda preko noci zivi luksuzno,a nikada nije radio.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља