среда, 30.09.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 13.07.2009. у 22:00

Петнаест месеци „за једна врата”

Гранични пункт усред села: „зелена линија” на Кипру

Од нашег специјалног извештача
Никозија, јула – Вест да су председник Кипра Димитрис Христофијас и лидер кипарских Турака Мехмет Али Талат коначно успели да се договоре да се отвори још један пролаз на демаркационом бедему који раздваја две етничке заједнице (Грке на југу и Турке на северу) многи су, с обе стране острва, примили као олакшање. Мање због тога што је питање приобалног Лимнитиса – малог места смештеног на крајњем западу турског дела, у заливу Морфу око кога су ломила копља два преговарачка тима протеклих 15 месеци – најзад решено, више због оне практичне стране која се тиме добија.

Путовања од суседне грчке енклаве Като Пиргос и до ње, начичкане кућама преполовљених домаћинстава (укупно не више од пет хиљада душа), која се протегла око најосетљивијег граничног пункта на „зеленој линији”, за све ће бити бржа и краћа за цела два сата.

С друге стране, гарнизон турске армије у Лимнитису моћи ће, као и оно мало (450) преосталог кипарско турског живља у селу, да се снабдева храном и осталим потрепштинама не само са мора, као досад, већ ће добијати и електричну енергију (из грчког дела) бесплатно.

Откључавање седмих по реду „врата” на 180 километара дугој линији раздвајања део је трампе, али и уступака које обе стране чине током учесталих сусрета на ничијој земљи у згради Уједињених нација у располућеној престоници Никозији. Да ли је Лимнитис онај неугодни праг преко кога се морало прећи на путу ка циљу, коначном решењу кипарског чвора, што сви прижељкују, остаје да се види. Тек, представници обе заједнице мисле да је још једна тешка препрека у разговорима око поновног уједињења земље успешно срушена.

„Када је пре шест година отворен први прелаз по којем су до тада слободно шпартале само патроле ’плавих беретки’ па се после толиких година могло колима, пешице или бициклом, само са личном картом прећи на другу страну, сви смо били врло узбуђени, потресени, радознали и помало уплашени... како изгледа тамо преко.”

Тако почиње причу о кипарској подељености златар Костас Глигорију, (62) који потиче из малог села Дигомо, удаљеном свега шест километара од Никозије, одакле је, како с поносом каже, и актуелни председник Републике Димитрис Христофијас.

„Прешао сам преко само једном и никад више док се ствари не рашчисте”, каже Глигорију. „Гласао сам 2004. године за Ананов план уједињења, али не само да сам остао усамљен већ сам изгубио неке пријатеље, или сам се посвађао са појединим рођацима који су сматрали да сам издајица и да нисам патриота. Ништа није помогло то што сам им објашњавао да ме најлепше успомене вежу за Дигомо у коме сам некада срећно живео. На питање да ли се осећам као избеглица у сопственој земљи, могао бих да вам дам сумњив одговор. Хоћу да гледам у будућност са сентименталним сећањем на прошлост.”

Глигоријев блиски познаник Савас Димитрију (45), с којим смо разговарали у чувеној улици Ледра (34 године пресеченој по средини пушкарницама с обе стране), себе назива Кипранином. „Молим вас, управо тако напишите, да смо сви ми који смо ту рођени и чији су преци овде оставили своје кости, само Кипрани и ништа више. Нисам за поделе на кипарске Грке и Турке већ на домаће људе, дошљаке и странце“, објашњава и додаје: „Са Грцима и Турцима немамо ништа осим коинциденције да говоримо исте језике. Моји су из Кајреније, прекрасног приморског места на северној окупираној територији. Били смо власници зграде са 33 апартмана и гомилом радњи около. Истерали су нас турски војници 1974. године узевши нам све што је наше. Био сам два пута преко, да видим шта је остало од дедовине и не пада ми на памет да тамо идем више докле год живимо једни поред других а не, како ја мислим да је правилно, заједно у слободној држави.”

Ферди Хикмет (52), црномањасти шумар, с горње стране острва, сматра да свако има горке успомене, „али то, каже, не би требало да нас спречава да градимо заједничку будућност. Рат из 1974. није донео ништа добро ни једној ни другој заједници, али за разлику од суседа ми живимо у некој врсти изолације од спољњег света, признаје нас само Анкара, чувају нас турски војници, таворимо са стандардом, многи наши, поготово млади сународници, одлепршаше у свет. Ваљда ће политичари успети да се договоре па да једном опет заједно живимо, али овога пута без туђе ’диригентске палице’ и војске. Демилитаризација острва није само сан Грка већ и нас Турака”, вајка се Хикмет.

Мирјана Аксентијевић

-----------------------------------------------

Преласци код суседа

Од почетка године, према последњим расположивим подацима, граничне власти с обе стране острва забележиле су укупно 814.041 прелазак кроз један од шест отворених пунктова на „зеленој линији”. Кипарски Турци у далеко већем броју (507.855) ишли су у јужни део земље, и то углавном колима кроз Агиос Дометиос у кипарској престоници. Странци највише користе прелаз код улице Ледре у старом делу Никозије, док они који знају за енглеску источну базу Декеља (друга је Рафова Акротири) користе њене прелазе „Црни витез” и Пергамос.

М. А.

Коментари0
0eb9d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља