уторак, 26.01.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 17.07.2009. у 22:00 Борислав Станојевић

Ђавољи трилер Дилана Дога

Џереми Брет као Шерлок Холмс

Шерлок Холмс свира виолину. Рип Кирби свира клавир. Клавир (али и много шта друго) свира и наводни највећи светски детектив, Бетмен/Брус Вејн. Џони Стакато је (ТВ) џез-пијаниста који се бави детективским послом јер не жели да извуче нос из туђих послова. И његова карикатура Вик Арпеђо не одступа од оригинала. Енглеског (ТВ) приватног детектива Филипа Марлоуа (кога не треба мешати са истоименим америчким, Чендлеровим) не зову џабе – Распевани детектив...

Дилан Дог, стриповски детектив – ловац на чудовишта, свира кларинет.

Комшије тврде да он то чини ужасно лоше. Али комшије се, по правилу, гнушају туђег музицирања. Нажалост, ни његов асистент Гручо нема високо мишљење о Дилановом умећу. А знамо да је прави Џулијус (Гручо Маркс), светски популаран мајстор филмске спрдње, био веома образован човек, солидан мултиинструменталиста, добар водвиљски певач, веома добар познавалац нота и музике уопште.

Детектив музичар

Ипак, у причи у којој Дог покушава да промени посао, дешавају се две битне ствари, које ће нам нешто важно рећи о Догу и његовом музицирању: 1. примљен је на место филмског критичара због бриљантно положеног теста из – области класичне музике (коришћене у филмовима). 2. На аудицији у позоришном оркестру, диригент га прима на место првог кларинетисте, зато што је задовољан Дилановим свирањем Ђавољег трилера, музичког комада изузетно тешког за извођење; али га и одмах затим избацује из оркестра, јер „не прати или не уме да чита ноте“, и није у стању да се уклопи у оркестарско музицирање.

Осим тога, готово у сваком кадру у ком се Дилан маша за кларинет, у неком углу наћи ће се, скоро сакривена – хрпица партитура. То би требало да значи, пошто се у Лондону више не греју на дрва (и партитуре), да је Дог (макар) музички писмен. И, доследно, да је провео много времена вежбајући (макар један) изузетно тежак музички комад.

Додуше, чињеница је и да стрип-цртачи просто обожавају графичку представу музике, и да им она омогућава да простор кадра испуне „хијероглифима“, којим су „испечатирани“ дуги низови вијугавих, паралелних (нотних) линија, а који опет замењују досадно захтевну прецизност исцртавања сценографије. Они звездани тренуци Дилана Дога, када се у кадру, или изнад њега, појаве копије истинских партитура, означавају нешто савршено – рецимо, дебилног и/или напуштеног enfant terrible-а, који савршено свира Баха, кога никада није могао ни чути, а камоли научити. Дакле, ради се о знаку упозорења да чудовиште чини нешто чудовишно. Нормални људи, ваљда, такве ствари просто – не раде. А и „те ствари“, углавном, „промакну“ само највећим, најобразованијим и најталентованијим стрип-цртачима, као што је, рецимо, Корадо Рои.

(/slika2)По правилу, тренуци Диланове свирке у стрипу су нацртани вијугаво, брљиво су препуни знакова и свих нотоликих тачака (најчешће погрешно нацртаних или постављених), а које је цртач могао да позове из своје аналфабетске меморије: не дај боже да Дог тако ишта свира. У најбољем случају била би то огавно атонална, хорорична музика, налик на ону смртно, експериментално озбиљну, из педесетих до седамдесетих година, чији је естетички план био да нас подсети како је „милозвучност немогућа после Аушвица“.

Али, ми знамо да су манијакални мучитељи (па и они из Аушвица), уз мучење и после њега, као сви непоправљиви малограђани, вазда преферирали мелодичну и хармоничну музику (из периода од барока до романтизма). Стога не можемо претпоставити да би Дог усред среде сопственог животног хорора могао свирати такву монструозност какву му стрип-цртачи перцем туша гурају у кларинет. Као и остали детективи, он мора тежити да се уживи (па и музички) у чудовиште/манијака/демона кога лови.

Уосталом, зашто, до врага, детективи ишта свирају? Због сувишка концентрације, наравно. Кад прегрејани мозак почне да гура чињенице лоше преспојеним неуронским скретницама, па тако замагљује закључке до којих се тек треба доћи, и почне да прикрива оне мале битне путоказе који тек чекају да буду уочени, потребно је суочити га са нечим – како би то духовито рекли монтипајтоновци – САСВИМ другачијим.

Музика против демона

А музика је оно савршено другачије од ичега што смо икада срели. Као прво, невидљива је. Наше најпоузданије чуло – очи, и наш најпоузданији орган за разјашњавање стварности која нас окружује, мозак, ништа поуздано не могу сазнати о њој. Да ли стиже од Бога, Анђела, Ђавола, Природе, Космоса, Душе света...? Да ли представља њих, или Судбину, Живот, или нас саме, наша осећања, математичку или метафизичку или мистичку процесију мисли – такође невидљиве и нама тако тешко спознатљиве? Или представља саму Смрт, њен глас који нас увек суочава са квалитетом живота којим смо живели, на крају свега што јесмо, почетак нечег САСВИМ другог, или просто само КРАЈ СВЕГА?

Или је музика само боја, или облик Истине?

Опет су то, за нас, све саме константно променљиве и што је најтеже – неопипљиве и невидљиве (вредности).

Затим, музика је најапстрактнија и најтежа мануелна вештина, којом смо икада овладали, а да при томе не знамо ни чему тачно служи, а у којој је тако лако бити лош, а тако тешко добар; у којој резултат НИКАДА не видимо, а тако га застрашујуће осећамо. Понекад, и као фриволно, па и еротско весеље, а ретко чак и као неземаљску радост, срећу, неупоредиву узвишеност. Не можемо, дакле, пребацити Догу што свира у самоћи. Као прво, сасвим је свеједно ШТА кларинет свира. Он увек свира МУЗИКУ. А она је увек излаз из тренутног безизлаза.

С друге стране, Тартинијев Ђавољи трилер, иако је настао у 18. веку, и данас спада међу најтеже изводиве виолинске комаде. Угодити (транспоновати) га за извођење на кларинету није једноставно, али изводити га, макар пристојно, далеко је теже. Дакле, Диланово умеће не може бити за потцењивање. Уосталом, баш као и оно што сам Дог назива петим-и-по чулом, а показало се сасвим добрим „методом“ детективске детекције у његовом бескрајном „лову на чудовишта“. Па, ако га то чуло понекад наводи да свира „ружно“, немојмо заборавити да од „ружних музичких тонова и сваковрсне буке демони беже безобзирце“.

Коментари0
df234
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља