среда, 20.06.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:41

Без кредита нема живота

недеља, 19.07.2009. у 22:00
Све мање пара и за распродаје Фото АФП

Од нашег дописника
Вашингтон, јула – Одлазак у бакалук више није никаква забава. Слика, традиционално повезивана са америчким благостањем – препуњена колица из самопослуге претоварују се у огромни гепек теренске грдосије, буљук деце се весело облизује око тек купљеног провијанта – заувек је, кажу, отишла у историју. Данас се у самопослугу одлази на научној бази – са унапред искуцаном листом потрепштина која не сме да се прекорачи. Претходно се све проучи и упореди на компјутеру, без чијих би интернетских услуга живот у овој кризи био немогућ. Искуцају се листе бакалука, одштампају се купони, извуче се картица и колица се напуне до пола или до трећине: чак и корпе могу да послуже за сведену листу најнеопходнијих намирница и средстава за хигијену. Донедавно оне су као помагала из старог европског света стајале одбачене у неком забитом ћошку супермаркета. Данас су поново „у моди”.

Дона Метјус, моја драга пријатељица из југоисточног вашингтонског гета, коју тек с времена на време успевам да чујем преко телефона јер стално кубури са „истрошеним минутима”, одавно је све израчунала: некада је била самохрана мајка бескућник, а сада се уз помоћ државног програма вратила у стан и покушава да отпочне нову животну утакмицу – да свом петогодишњем сину Џејлину омогући бољу будућност. Све ове лепе ствари десиле су јој се баш у најгорем тренутку, кад криза хара обећаном земљом.

Са месечном зарадом од 881 долара, станарину у опасном делу града где пуцњава почиње са првим сумраком, насељеном искључиво црном популацијом, плаћа 264 долара, осигурање за кола 80, телефонски рачун са минимумом минута 75, струју 50, гас 120, храну 200, средства за чишћење 25, прање у локалним перионицама 40, и личне потрепштине 25. Остаје јој два долара приде, а хтела би нешто да остави и на страну, да сина одведе на шишање или у биоскоп, да понекад бар изађу из гета у коме су одвајкада живели њени дедови… За сада јој држава плаћа здравствене услуге јер је пре неколико година у економски бољим временима ушла у програм помоћи за бескућнике чије је све фазе и услове прошла са најпримернијим оценама. Ако се здравствена помоћ, а Дона је у међувремену зарадила неколико тешких хроничних болести, укине – она поново пада на просјачки штап.

Али ни Американци у другим деловима престонице, са знатно комотнијим буџетом, не могу више да се башкаре како су то некад чинили. Иако је планирано, „Хол фудс” није отворио своју нову радњу на Чеви Чејсу, јер се боји да би зврјала празна. Овај ланац самопослуга са здравом храном, органског порекла и са минимумом пестицида, без „кока коле” и класичних детерџената, који је први укинуо институцију пластичних кеса, у коме се снабдевају добростојећи Американци, већ неколико месеци бори се са кризом. Све је мање муштерија које ради очувања витке линије, свог здравља и дуга према планети могу да плате веће цене. Криза опасно подстиче вртоглаво ширење најопасније америчке болести –прекомерне дебљине. Јер најјефтинија је она брза храна од које се стварају нездраве наслаге због којих здравствени рачуни дугорочно расту. И то баш сада када администрација Барака Обаме покушава да здравство учини доступним сваком Американцу.

У зачараном кризном кругу нашле су се и америчке ноге: точкови хиљада половних аутомобила на пијацама возила уопште се не померају. Драстично је опала куповина кола, а без њих Американац не може да рачуна да нађе посао, да заради за живот и да се избави из кризе. Економисти, међутим, наговештавају још један парадокс. На помолу је, кажу, излазак из рецесије и почетак новог раста, али се он овога пута неће поклопити са повећаним бројем радних места. Новински извештаји пуни су прича о конкурсима за чистаче или спремачице, на које се јављају хиљаде факултетски образованих људи без посла у струци. Донедавно је та „нижа” врста послова била резервисана само за илегалце из Латинске Америке и источне Европе. Сада мексичка села и варошице пропадају, јер су се дознаке из Америке драстично истањиле.

Ипак, највећа трагедија средње класе јесте губитак „кредитне историје”.

„Није толико проблем што ти кућу узму хипотекари, најгоре је што више не можеш ни кредит да подигнеш, а без кредита нема живота”, прича ми комшиница Џудит Сајнфилд, која као новинарски фриленсер (хонорарац) обавља по неколико послова на различитим крајевима вашингтонских предграђа, како би одржала свој кредитни кредибилитет. Ако јој и то, компјутерским путем, укину, она више у Америци нема шта да тражи, а за другу земљу не зна. Са стрепњом сваког дана отвара поштанско сандуче у коме проналази нове веће рачуне: за телефон, Интернет, једно, друго, треће обавезно осигурање.

Истовремено стижу лепо упаковане „честитке из банке”. Прво те хвале као лојалног штедишу, а онда ситним словима обавештавају о смањеној квоти за кредит, о повећаним каматама за сваки дан закашњења… А лојалност се више у Америци уопште не исплати. У кући у којој станујемо новодошавши кирајџија плаћаће двеста долара мању кирију од наше. Нови се маме, а стари су они од којих треба исцедити што више.

Али није сваки дођош добродошао. Претходи му провера преко неког невидљивог централног компјутера. Ако он каже да је потенцијални клијент кредитно сумњив – нема му смештаја. У кредитни досије не улази само хипотека над неком претходном кућом или аутомобилом. Ако си често у последњих десет година мењао адресу, или си закаснио да платиш рачун за телефон, или си се пак спорио око неког пренадуваног рачуна, све ће то за сваког живог Американца бити сабрано у неки дигитални фајл и покренуто у критичном тренутку. Лични контакт и утисак ту не помажу. Компјутер је свемоћан. Без позитивног кредитног досијеа – тешко се може преживети у данашњој Америци

Зорана Шуваковић


Коментари15
80a7b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

vladimir
kao mi 90tih, samo bez kompjutera! srce mi se slomilo!
Zarad Istine
Zorana- naterali ste mene, koji sam se pre nekako "sukobio" sa Matijom oko getoa i rezervata Amerike, da se ovoga puta složim sa njim. Nemojte tako. Ja sam pravi "kontraš" ali se služim istinom i onime što mi je poznato. Čudi me da je svima promakla činjenica kako je vaša junakinja izvučena sa dna getoa. Sa dna života -i data joj je nova šansa. Šansa- dakle mogućnost da se bori dalje a ne da joj sve daje država. Kada bih ja "skliznuo" a država mi dala ponovo mogućnost da se borim, zašto bih se bunio? Borio bih se. Što se tiče "kolica" iz WalMarta ili drugih radnji, vaša informacija nije baš najkorektnija. Danas se isto tako iznosi u kolicima, kao i pre. Ajde recimo, sada to radi i deo ljudi koji nisu nikada pazarili u WalMartu, ali sada rade. Srednja klasa je izgubila jedan deo, koji je osiromašio, pa sada pazari u nekim jeftinijim prodavnicama( i nije otišao u geto) ali je ta klasa brzo popunjena sa onim "odgore", kojima je standard takođe pao. Dakle imate isti broj "srednje-klasnih" ljudi, kao i što je bio. Pomeranja su izvršena na nekoj drugoj strani, dok je centralni, najmnogobrojniji deo naroda, srednja klasa, danas brojno ista. Još pre tri godine se znalo da će ovako biti. Dakle, najmasovniji nosioci američkog standarda su u istom broju još uvek. Ja sam danas bio u WalMartu u Dalasu. Pao snogu čekajući u redu na kasi. Sva kolica su puna. Ja sam potpuno sam u Americi i zaista mogu da kupujem gde se to meni sviđa. Sviđa mi se u WalMartu. Ponekad odem i do Sirsa i...da ne pametujem previše. Ja se slažem da se piše o getoima Amerike, o rezervatima, i ja pišem, ali isto tako treba reći da taj deo života Amerike sačinjava 10% Američkog naroda. Matija tvrdi 5%, ali on je iz Kanade i zato nema tačnu informaciju. Geto je Geto i nije merilo svega. To je ono o čemu ja pišem često. Izvući nekoga iz getoa je samo za pohvalu, a ne za primer "propasti". Vaš članak je malo dvosmislen. I recimo tendeciozan. Ja kao komentator, to mogu sebi i da dozvolim.
miki
Kod nas u Ilinoisu minimum po satu je $7.75, i vecinom studenti i srednjoskolci (preko leta ili posle skole)rade za minimalac.
miki
Sto je maci milo u snu joj se snilo. Samo na zalost (za mnoge), Amerika se drzi, jos nije pala a bogami nece jos zadugo. A izgleda (negde sam nacula)da ce posle ove krize biti jos jaca i mocnija. Cini mi se da je autorka izmislila svoju prijateljicu jer mi se brojevi ne podudaraju sa stvarnoscu. I prestanite da lecite svoje komplekse i ljubomoru na Americi. PLEASE!
@Soskic
Ova prica o majci sa detetom i neverovatno malim primanjima ni u kom slucaju ne predstavlja sliku celog danasnjeg americkog drustva...Soskic bi da cuje samo lepe stvari o Americi a da se ne pominju ruzne koje sami Amerikanci iznose.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља