субота, 07.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:39

Памтим наслов: "Конац дело – Караси"

Аутор: Славко Трошељнедеља, 23.12.2007. у 16:43
Неко ми је украо брата и сестру: Станислав Караси (Фото Лука Вулетић)

ВИШЕ ОД СПОРТА
Сви они који су заљубљени у фудбал знају да је Станислав Караси (61) био један од најбољих фудбалера Црвене звезде и репрезентације оне велике Југославије, а потом селектор војног, па тренер младог састава државног тима и низа клубова. Али, мало ко зна да кроз његове вене тече и мађарска крв, да је чувао поверљива војна документа о очувању ове последње велике Југославије, да га је један постигнути гол окумио са "сто" породица...
Станислав је, као једно од деветоро деце, рођен у браку Мађарице Аделе и Србина Ивана. Његов ујак, мајкин рођени брат, др Фаркаш, био је истакнути мађарски фудбалер. Играо је, повремено, и за најбољи састав своје земље уз Пушкаша, Шандора, Кочиша...

Станислав у браку са Мирјаном, кћерком јединицом генерала Вељка Кадијевића, има кћерку Аделу (по баки), пијанисту, професора клавира и живи у својој кући. Али, није тако увек било...

Шта посебно памтите из детињства?

Живели смо на Бановом брду, изнад Чукарице. У породици нас је било деветоро: отац, мајка, нас двојица браће и пет сестара. Имали само још једног брата и једну сестру. Њих двоје су били најстарији, али их је неко, непосредно после Другог светског рата, у општој гужви, после повратка родитеља из заробљеништва – украо...

Како сте живели?

Није нам било лако. Само је отац био запослен, па смо брат и ја радили што смо, са десетак година, могли: уносили комшијама угаљ, дрва... Шетали смо и коње, на хиподрому, после трка, у падоку, да се смире... За овај посао добијали смо 10 динара по коњу. Тако нам је сваки коњ "доносио" сендвич са шунком и шампиту...

Који спорт Вам је био најближи?

Одрастао сам на игралишту Чукаричког, али прво сам почео да играм хокеј на трави, а онда фудбал. Тренер хокеја био је Стеван Фридл, пореклом Немац. Био ми је као отац. Упутио ме, са улице, и у спорт и у живот... После једне теже повреде напустио сам хокеј, али не и Фридла...

Ко Вас је увео у фудбал?

Тренер Партизана Попеску. Видео ме је на улици како жонглирам. Прво моје право играње фудбала било је на стадиону ЈНА. После две године, кад је Попеску већ био тренер Ријеке, нису ме позвали на зимске припреме пионира до 13 година... И страшно љут и тужан напустио сам стадион. Залупио сам врата тренерима Лазаревићу и Белину уз поруку – запамтићете ви мене... Трчао сам, и плакао, од стадиона до куће...

А ко у Звезду?

Миљан Миљанић се 1959. године вратио из Енглеске са усавршавања са идејом да организује турнир свих београдских школа и да талентовану децу доведе у Звезду... Ушао сам у тај ужи избор. Уз мене су ту били и Јован Аћимовић, Трифке Михајловић, Цоле Јанковић...

Кад је стигао Џајић?

Наш вршњак Драган Џајић прикључио нам се две, три године касине, кад је дошао из Уба у Београд. До доласка пред врата првог тима био сам у Звезди, а тада су хтели, као многе, да ме пошаљу у Крагујевац, на каљење. Али, желео сам да играм за Борово, јер сам у том граду био најбољи стрелац на турниру. Међутим, уценили су ме! У Крагујевац сам могао да одем као играч Звезде, а за одлазак у Борово тражили су од мене, као казну за непослушност, да раскинем уговор са Звездом на моју штету. И учинио сам то. Отишао сам у Борово!

Како је било у Борову?

Био сам, са 19 година, најбољи фудбалер Друге лиге, кад су ме позвали у војску. Ипак, наставио сам да играм за Борово. Војне власти су ми то дозволиле. У међувремену је по мене дошао чувени Вујадин Бошков, тада тренер Војводине. Све смо се договорили. Понудили су ми стан у Новом Саду, кола, паре...

Како је реаговао Миљанић?

Кад су то чули у Звезди јавили су ми, по "куриру", да се вратим у Београд. Али, због њиховог става у време кад сам одлазио из Звезде, кад сам морао да раскинем уговор, поручио сам им да, ако ме желе, дођу по мене. И, два дана касније, неко ми је, у зору, лупао на врата. Незнајући ко је, почео сам да псујем... Био је то Миљанић са двојицом сарадника. Чим сам отворио врата ударио ми је шамар и викнуо – пакуј се... Било је то 1969. Имао сам 23 године. 

Ко Вас је тада сачекао у Звезди?

Било нас је петнаестак: Дујковић, Ђорић, Јефтић, Кривокућа, Павловић, Кленковски, Дојчиновски, Остојић, Антонијевић, Лазаревић, Аћимовић, Џајић, Филиповић, Панајотовић, Јовановић, Новковић, Кери, Богићевић, Радовић... Миљанић је под утицајем Мађара, Енглеза и Немаца радио онако како сад, на жалост, нико не ради.

Чему Вас је учио тренер?

Правио је тандеме, па трилинге сарадника у игри. Вежбали смо игру по боковима, у средњем реду и шпицу напада... Миљанић је са сваком групом радио посебно, а затим је научено понашање укомпоновао у целину... Био је и савршен психолог. Живели смо као породица. Сад тренери све знају да испричају, али лична карта сваког тренера је терен и – резултат.

Како Вас је храбрио Миљанић?

Кад смо у Купу победника купова играли против Ливерпула Миљанић нас је играчки, уз анализу свих вредности играча ривала, уверио да можемо да победимо, а храбрио нас је и на све друге начине. На пример: Кад смо били у тунелу стадиона "Енфилд роуд", уочи изласка на терен, чули смо страшан хук публике која је поздрављала играче Ливерпула... Миљанић нас је тада окупио, загрлио и рекао: "А сад, без страха, као лавови... И победили смо страшне Енглезе истим резултатом у оба сусрета (2:1). Учинили смо то први у Европи...

Да ли Вас је некад кудио?

Умео је Миљанић то да учини из много разлога. На пример: Није дозвољавао понижење никога, па ни ривала. Играли смо против немачког Карлцајса. Водили смо с 4:0. Лажним шутевима натерао сам Немца Милера да скаче без потребе, а публика се смејала... А затим сам Милеру, грешком, дао лопту на – изволте. Изгледало је као да сам му рекао: ево, сад играј... У следећој утакмици Миљанић ме натерао да се цео меч загревам. Публика је звиждала, али Миљанић ме није увео у игру... После тога ми није дао да се туширам већ ме натерао да сам  пола часа тренирам...

Коју утакмицу посебно памтите?

Ону у Атини, за државни тим, кад смо се, и мојим головима, квалификовали за учешће на Шампионату света у Немачкој (1974). У Грчкој нам је била потребна победа од два гола разлике. Кад смо головима Бајевића и мене повели са 2:0 Бајевић је искључен... И Грци су изједначили. Потом је Ивица Шурјак постигао трећи гол, а само неколико секунди пре краја утакмице био сам стрелац одлучујућег гола! Памтим сваки детаљ тог меча, али посебно један наслов: "Конац дело – Караси"...

Шта Вам је донео тај гол?

И велику срећу, али и велику бригу. После тога су ме водили по школама, радним заједницама, као неку ретку зверку... Тај гол ме окумио са "сто" породица. После Шампионата у Немачкој отишао сам у Француску, у Лил, у Белгију, у Антверпен, па у Америку због малог фудбала... За Звезду сам одиграо 334 утакмице и постигао 130 голова.

Како сте трошили новац?

Увек рационално. Од првих пара у иностранству купио сам стару кућу коју сам обновио, а стан који сам добио од Звезде, преко пута Градске болнице, вратио сам клубу! Тада је важила препорука: "Имаш кућу, врати стан". И ја сам то, као један од ретких, учинио. И не жалим. Чак сам веома поносам због тога. Јер, у укупном збиру животних ситуација, увек се види ко је ко... 

Кад сте стартовали као тренер?

Био сам селектор војног тима. Играли смо мечеве по целој бившој Југославији. Били су ту велики асови: Бобан, Панчев, Савићевић, Гудељ, Андријашевић... Водио сам и Спартак из Суботице, па Јармук из Кувајта... Увео сам Милиционар у Прву лигу, па донедавно Борац из Бањалуке... Био сам једанпут пред вратима Црвене звезде. Све сам се (2001) договорио са Џајићем, тада председником нашег клуба. Али, у току ноћи се нешто догодило. Уместо мене за тренера је именован Филиповић... На ту моју веру у реч, без покрића, скренуо ми је пажњу и мој таст, генерал Вељко Кадијевић...

Како доживљавате Кадијевића?

Пре свега као мудрог човека. Био је први "војник" оне велике Југославије. Сад живи у Русији. Недавно је, додуше само на руском, објавио књигу, са свим документима, о догађањима пре и у току распада бивше велике Југославије. Био сам са супругом на тој промоцији. Занимљиво је да сам почетком деведесетих, једно време чувао његов план очувања бивше државе. Он ми је то поверио при посети Русији...

Зашто је Кадијевић поново отишао у Русију?

Он сад борави у Русији због личне безбедности. Колико се званично зна против њега нико никад, сем најаве тужбе Хрвата, није подигао никакву оптужницу. Иако за то, колико се званично зна, и нема никаквог разлога. Ипак, он је опрезан. Има преко 80 година...

Шта му је најтеже?

То што није са нама... Посебно, наравно, са својим јединицама, кћерком и унуком. У телефонским разговорима причамо о свему до најситнијих детаља. Интересује га све што је у вези са нама, са клавирским концертима унуке Аделе и њеном одрастању...

Коментари7
8ff8a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

caslav milenkovic
Isli smo u istu osnovnu skolu.Secam se kako si cesto sutirao loptu u zadnju stranu ozidane dvorisne cesme u skoli.Da li se secas kako si dobio nadimak ,,Tanjir,, Veliki pozdrav.
Cvjetan Mitrović
Legenda ostaje legenda. Pored golova u Atini nezaboravan je i gol Stanislava Karasije na Svetskom prvenstvu 1974. godine u SR Nemačkoj, protiv Škotske, koji je Jugu odveo u drugi krug takmičenja. Veliki pozdrav za legendu, mog večitog ljubimca!
Slobodan (brica ) Djordjevic
Izuzetno pravedan u svim trenucima koje je provodio u roditeljskom odnosu sa vrhunskim igracima u timu Jna.Mnogo toga sam i ja naucio uz njegaHvala ti puno STKI.brica.
dragi nekic
Samo da budemo malo precizniji i zbog postovanja prema gospodinu koji se zvao Jovan-Hadzi Kostic.U rubrici koja se zvala TRN i ciji je on bio dugogodisnji urednik jednog jutra poslije meca Grcka-Jugoslavija 2-4,je osvanuo cuveni aforizam:Konac delo-Karasi!
rade brkic
svaka cast majstore, bio si i ostao pravi,a, i tvoja generacija. nema vise onog vremena kad smo zivjeli super,nazalost!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља