За неколико недеља или ћемо имати нове медије или нову владу. Наравно, само кад би то било тако једноставно. Јер карактер српске политике мења се с годишњим добима. Зима, с повременим проблемима грејања и снабдевања плином и другим енергентима, обично припада опозицији, у пролеће и јесен влада мора да делује снажно, јер је то време када се обављају корисни послови. Лето је сезона одмора, што ће рећи време за ковање разних коалиција на различитим нивоима, време за постављање разних политичких и медијских клопки.
Интензитет унутрашњополитичких борби у Србији претворио је ово лето, а оно још није готово, у прави примерак за колекционаре. Наиме, главна конфронтација су медији, односно нови закон о медијима. Док су се новинарска удружења тим поводом огласила (истина, неки су мало и каснили али лето је), приметно је нападно ћутање невладиног сектора у вези са тим питањем. Они злобници који не воле невладин сектор цинично закључују да је то још један доказ пружања нежних услуга тог сектора актуелној власти. Што, наравно, није истина.
Дакле, сматрам да политичар има право да одбије да разговара са новинаром, или новинарком који немају уредну косу или имају зубе „на парове разбројс”. Да ли је новинар критичан или само злонамеран у односу на његово величанство-политичара није важно. Мора да буде естетски подобан. Залажем се и да све новинаре који прате верске организације директно именују Сабор Православне цркве и Бискупска конференција, а оне који прате војску – Генералштаб. Могли би и да им одреде платице. Оне медијске куће које то не прихвате одмах подвргнути тихој ватри пореских инспектора будући да је познато да су у извршавању пореских обавеза годинама исувише комотне. Главним уредницима медија који утаје порез донирати пругаста одела. Са малим бројем на левој страни.
Но, није само Србија поприште дебате и свађе због медија. Има тога и у другим земљама. Само у САД током последњих 60 година било је неколико великих полемика и гужви због медија и контроле над њима, иако је добро познато шта каже први амандман о томе. Наиме, још пре 62 године Орсон Велс је у свом филму „Грађанин Кејн” осудио магнате штампе као што су били Херст и Луће. После је дошао Мајкл Еснер из Дизнија и телевизије АБЦ, па Тед Тарнер, Мердок, и Тим Ворнер, па на крају и Силвио Берлускони. Спирала цинизма, заједничко добро и медији? Односно синергија и максимални профит с једне стране, а сензационализам, насиље и секс у позадини, с друге стране.
Заправо, кад боље размислим Силвио Берлускони је цар. Председник је италијанске владе, контролише РАИ, поседује три приватне телевизије, манипулише с три четвртине италијанског јавног мњења. Прави нечувене међународне и дипломатске гафове, стално га оптужују за сексуалне скандале, он се јадан јавно брани да„није светац”. И ником ништа, и даље има већинску подршку италијанске јавности, и даље контролише већину италијанских медија.
„Пазите на Берлусконије!”, укратко је порука филма који је још 1997. године имао у Америци велики одјек, а који је за телевизију реализовао Лери Гелбарт. Филм носи наслов „Средства масовне забаве”, а главне улоге играју Бен Кингсли и Габријел Берн.
„Идеју за филм добио сам размишљајући о збивањима у Италији пре неколико година. Силвио Берлускони је био председник владе, контролисао је телевизију, то је, заправо, био и почетак феномена медијских магната који гаје велике политичке амбиције”, рекао је тада Гелбарт и додао „Берлусконијев случај није изолован, биће тога у будућности још и у неким другим земљама, па сматрам да је хитно потребно одвајање типа држава и црква”.
У српском случају заиста не знам ко је српски Берлускони? Раја Родић, Млађан Динкић, или Мирко Цветковић? Истина, бар двојица од њих јавно и показују тежњу да буду Берлускони, када су медији у питању. Но, када су у питању колгерле на Сардинији, или у Врњачкој Бањи, некако не могу да их замислим у Берлусконијевом стилу. Прво, ми нисмо Италији, и друго, нису наши људи тако развратни. Мада, никад се не зна. Јер, Србија је попут Алисе у земљи чуда.
Лето је и морам да следим Хемингвејеву теорију рада: увек прекини да пишеш док још увек имаш шта да кажеш...
