среда, 20.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:24

Средња линија критике

субота, 25.07.2009. у 22:00
Марко Недић Фот: Драган Јевремовић

Марко Недић (1943), приповедач, књижевни критичар, историчар књижевности, аутор је збирке прича „Кућа у пољу”, студија: „Магија поетске прозе”, „Стара и нова проза”, „Критика новог стила”, „Основа и прича”. Институт за књижевност и уметност у Београду недавно је објавио његову књигу „Проза и поетика Мирослава Јосића Вишњића”, што је, заправо, Недићева докторска дисертација.

Како сте се одлучили да докторирате на савременом писцу, да ли је било недоумица, страха, ризика?

Мирослав Јосић Вишњић припада оним српским писцима који су израсли, с једне стране, из српске књижевне традиције, која укључује у себе и доприносе српских међуратних и послератних модерниста, и, с друге, из атмосфере студентског бунта 1968. године. Стога је његово дело, поред неколико опсесивних тема и поетичких константи које му дају знатан степен унутрашње стабилности, веома динамично, садржински увек ново и стилски максимално остварено у кључу поетске прозе, која у српској књижевности, од Боре Станковића и Милоша Црњанског до данас, има веома јако упориште. Иако је писање о савременицима по правилу и ризично и изазовно, изазов је у овом случају био знатно већи од ризика, јер је дело овог аутора, са двадесетак изузетно вредних књига, и у садашњем облику и обиму садржински и естетски целовито и заокружено и стога за критичаре веома провокативно, тако да је бојазан од празног критичког хода била готово минимална.

Када све саберете, какву судбину предвиђате писцу о чијем сте делу написали студију?

Мирослав Јосић Вишњић сигурно ће објавити још добрих књига, и ниједна од њих не може бити слаба зато што он има веома изграђен и одговоран однос према властитом тексту и према књижевној речи уопште (добар пример за то је и његов најновији роман „Стабло Маријино”). Његове будуће књиге, међутим, не могу умањити књижевну вредност његовим досадашњим романима и приповеткама, компонованим у неколико поетичких и тематских кругова, у којима се, као идеал сваког доброг писца, успешно преплићу занимљива садржина и индивидуалан стил. А управо то је код Јосића максимално остварено. Зато се за његову списатељску будућност не треба плашити.

Каква је данашња књижевна критика?

Она је веома аналитична, ерудитска, методолошки и поетички разноврсна, теоријски утемељена, често у томе и доста помодна, али и субјективна, импресионистичка, генерацијска, и медијски, чак и страначки функционализована. Зато се неретко дешава да се потпуно игноришу добре књиге писаца који неком критичару и његовом поетичком и политичком укусу нису по вољи. Тиме се наноси велика штета нашој књижевности, а у крајњој линији и нашој култури у целини, јер се у истој критичарској личности мешају различите компетенције и мотивације, па се на тај начин доводе у питање и изречени вредносни судови у критици. Међутим, у последњих неколико година у часописима и листовима за културу и књижевност јавило се неколико млађих критичара који својом активношћу и преданошћу књижевности и књижевној мисли дају извесну наду да се стање у том погледу у будућности може променити.

Последње озбиљне студије написане су о делима Миодрага Булатовића, Данила Киша, Борислава Пекића, Милорада Павића и Миодрага Булатовића. Средња, старија средња генерација још није „прочитана”, није на прави начин вреднована?

Тачно је да би писци попут Воје Чолановића, Александра Тишме, Данила Николића, Павла Угринова, Драгослава Михаиловића, Жарка Команина, Петра Сарића, Светлане Велмар-Јанковић и, како кажете, припадници „старије средње генерације”, Видосав Стевановић, Милисав Савић, Миро Вуксановић, Радован Бели Марковић, Давид Албахари, Јован Радуловић, нешто млађи Радослав Петковић или Горан Петровић и други, сасвим сигурно морали имати много јачу критичарску рецепцију него што је сада имају. Књижевност је у данашњем времену убрзаног ритма и измењених хуманистичких вредности изгубила некадашњи ореол неопходног духовног путоказа кроз живот, па је опало и интересовање за њену пуну читалачку рецепцију и за право и студиозно „прочитавање” поменутих писаца. Једино нам остаје да се надамо да духовна и вредносна странпутица неће предуго трајати и да ће већина поменутих писаца тада бити адекватно критички протумачена.

У којој мери критичари и жирији утичу на успех књижевног дела и судбину писца?

Ни критичари, ни жирији не могу пресудно да утичу на стварни успех једног књижевног дела, али то могу информативни и електронски медији који критичарске оцене и одлуке жирија знају да усмере на одговарајући начин и да тиме изазову веће интересовање читалаца за одређеног писца, а њега да мотивишу да у следећој књизи покуша да потврди претходне судове и очекивања.

Могу ли критичари, жирији и медији да од неталентованог писца направе, барем за његовог живота, успешног, награђиваног, слављеног и уважаваног књижевника?

Свакако да могу, али не за читав његов живот већ само закратко.

Предраг Палавестра је написао „Историју српске књижевне критике”. Шта мислите о том двотомном делу?

И поред многих замерки које су се чуле о њему, то је изузетно значајан истраживачки и критички подухват. Нико досад није са таквом синтетичком и чињеничком аргументацијом сагледао и протумачио утицај књижевне критике на развој српског грађанског друштва и грађанске културе као што је то учинио управо Предраг Палавестра у поменутој књизи. Неспоразуми око књиге настали су не толико због критичких колико због других врста оцена које су се нашле у њој. Али оне су од много мањег крајњег значаја од укупног доприноса који књига има за нашу књижевност и културу.

Вама Палавестра замера да сте увек бирали „средњу линију”?

У искључивостима сваке врсте у којима смо живели готово педесет година, и у искључивостима данашњег времена, такозвана „средња линија”, пре него озбиљнија методолошка замерка, може да буде израз тежње за објективном критичарском оценом која у једном књижевном делу види и његову позитивну и његову негативну страну и која уважава праве књижевне вредности било са које стране да долазе.

Зоран Радисављевић

-----------------------------------------------------------

Новинска критика

Каква је данас књижевна критика у новинама, а каква би требало да буде?

Најчешће се, уз часне изузетке, прилагођава различитим потребама медија у којима се објављује. Зато се брзо заборавља и не узима у обзир при накнадним тумачењима књижевног дела једног писца. Књижевна критика, дакле, уз подразумевану једноставност у изразу због такозваног хоризонта читалачких очекивања, треба да буде много самосталнија у односу на медијски простор у којем се појављује.


Коментари1
b5da8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Миливој Анђелковић
Честитам Марку Недићу, а такође и "Политици" што повремено објављује и текстове о ствараоцима чија је највећа мана што су ненаметљиви, страначки и клановски неутрални. Оно Марково о критици која је "и доста помодна, али и субјективна, импресионистичка, генерацијска, и медијски, чак и страначки функционализована" - па и цео састем нам је такав - потписујем до последњег словца.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља