субота, 16.01.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 30.07.2009. у 22:00 Слободан Дивјак

Сутон једне политичке концепције

По свему судећи, политичка стратегија која је инсистирала на неспојивости борбе за одбрану Косова са политиком уласка Србије у ЕУ суочава се са властитим поразом. Јер чињенице су све тврдоглавије, опипљивије и непомеривије: све је више високих европских и америчких званичника који истичу да улазак Србије у ЕУ неће бити условљаван њеним признањем независности Косова.
Концепцију која саму себе назива либералном и програђанском и која и сама, данас и овде, постаје свесна свога неуспеха, од самог почетка обележавала су два велика недостатка.

Први се састојао у њеној политичкој наивности, тј. у одсуству сваког смисла за реалполитику чије је основно правило – ако нешто хоћеш да промениш у сфери политике прво треба да дођеш на власт или,што је у демократским друштвима исто, да придобијеш већину бирачког тела. Мислити да се власт може освојити позивом грађанима да се што пре одрекну 15 одстовластите територије за коју се везује успомена на борбу за слободузначило је приклонити се антиполитичкој утопији и тиме самомаргинализацији. Тај и такав позив, пошто је противан здравом разуму, изазвао би одбојност огромне већине грађана у свакој земљи модерног света, а не само на ,,брдовитом Балкану”. Борба за очување територијалног интегритета не може никад бити погрешна; погрешан само може бити начин на који се она води.

Други битаннедостатак политичке стратегије која је посреди није толико прагматичне колико принципијелне природе. Он је повезан са њеним неадекватним схватањем односа између модерне државе и нације, ма колико се њени главни актери клели у своју либералну и модерну оријентацију. Наиме, после првих либералних револуција у Америци и Француској, држава и нација сусиноними, утолико што сви држављани ових земаља постају припадници исте националности, америчке,односно француске без обзира на своју културно-етничку и полну припадност. Отуда и појам држава-нација као производ поменутих револуција, којим се истиче идентичност државе и нације као основе грађанске државе. Тиме нација, пошто се више не заснива на појму етничке припадности, постаје еминентно држављанско-територијална категорија. Одбрана државне територије тако бива уграђена у саму дефиницију либерализма као еминентно модерног концепта.

Услед оваквог државно-политичког идентитета поменутих либералних држава, у њима, у принципу гледано, не могу постојати мањинска права, па отуда ни партије са етничким предзнаком нити ,,етнички цензуси”. Наравно, у немалом броју европских модерних држава постоје до одређене мере одступања од поменутог схватања нације, утолико што се у њима, захваљујући притиску историјске реалности, признају не само индивидуална већ и мањинска права. Али ни у једној од њих, осим у ретким специјалним случајевима, не одобравају се аутономије на етничкој основи. Посматрано из европске перспективе, регионализација и етничке аутономије представљају битно различите појмове. Регионализација имплицира децентрализацију власти, док етничке аутономије нужно вуку ка гетоизацији мањина, њиховом одсецању од ширег друштва и у крајњој линији сецесијама. Ниједан истински либерал не би се залагао за конституисање етничких аутономија јер су оне реликт државе која почива на културно-етничком поимању нације. За разлику од тога, присталице стратегије о којој је реч испољавалесу крајње некритичку попустљивост према захтевима поменутог типа. Додуше, у последње време, у њиховим редовима долази до самоотрежњења. Више се експлицитно не истиче став да независност Косова треба што пре признати како бисмо што пре ушли у Европу; штавише, борба за очување територијалног интегритета почиње да се означава као један од стратешких циљева њихове политике. Али ови знаци самоотрежњења, које свакако треба поздравити, наговештавајусутон политичке концепције по којој је одустајање од Косова главни услов за вођење проевропске политике. Показало се да борба за Косово на правно-политички и дипломатски начин никако не значи повратак у Милошевићево доба. Штавише, испоставило се да без те и такве борбе проевропске снаге не могу победити на овим просторима.

Аутор је писац неколико књига из политичке филозофије

Коментари6
d89f3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Zivi bili pa videli
Koji suton? Ja ne vidim nikakav suton. Niko danas ne nudi Srbiji ulazak u EU pa ti uslovi danas nemaju nikakve vaznosti. Nema nikakvog razloga prizivati suton pre nego sto se stvarno smrkne i pogadjati sta ce se desiti u mraku. A u mraku se mogu desiti cudne stvari. Na primer, radni narod moze da ode na spavanje, kao sto je red, i kad se probudi, da ne haje ni za jedno od tih danasnjih velikih i vaznih pitanja koji se pominju kao uslov za ulazak u EU.
прагматисти
Своја држава се не воли зато што је најбоља, најлепша, нај-нај, него зато што је своја држава. Воли се јер је отаџбина,то је нешто природно.Код нас је проблем што не постоји патриотско васпитање,већ су комунисти наметнули наопаки став да је волети своју државу и свој народ-национализам.Волети своју државу значи и указивати и радити на отклањању свега онога што у њој није добро,али не узначи мрзети је и презирати.
Slavomir Srpski
Citiram poentu: "Показало се да борба за Косово на правно-политички и дипломатски начин никако не значи повратак у Милошевићево доба. Штавише, испоставило се да без те и такве борбе проевропске снаге не могу победити на овим просторима." Apsolutno tacno. Milosevicev rezim nije Srbija, kao sto nije bila ni titin rezim (koji se ipak pokazao dugorocnijim, ali bas zato sa mnogo gorim posledicama). Nije Srbija nicija prcija, vec nasledtsvo mnogih srpskih generacija koje su ovde ostavile svoje kosti i prolili svoju krv da dostignu i odrze slobodu i svoju kulturu, jezik i duhovno nasledje. A Kosmet je srz i matica Srbije, i bez njega tesko je govoriti od "Srbiji". To mislim da je neophodno da shvati bilo koji politicar, u vlasti ili u opoziciji, jer koren srpstva NIJE politicko pitanje, vec licno i sveopste pitanje citavog naroda, i onih u vlasti i onih u opoziciji. Nazalost greska nove demokratije je bila da se to pitanje potencira kao politicko pitanje, iako je i Djindjic pre atentata to jasno shvatio i zeleo da te stvari znatno preokrene sto njegovim naslednicima nije uspelo ili nisu imali dovoljno hrabrosti da to ucine, i podela stranaka u vlasti i u opoziciji. Sramno je bilo od onih koji to ucinise za sopstvenu otadzbinu. Ali nikad nije kasno. Ova "politicka koncepcija" dozivljava suton, i vreme je da vlast brani jace soipstvenu drzavnost i otadzbinu i vise i od opozicije, jer za to nije samo moralno duzna, vec i duzna po sopstvenom polozaju i odgovornosti koju ima vodjenjem prakticne i zakonodavne vlasti. Pre svega zauzimanjem drzavnog punog kapaciteta koji po Ustavu predvidja da se drzava brani SVIM a ne samo pravnim sredstvima. Danas imamo potrebu da vlada to jasno objavi ne samo sopstvenim gradjanima, vec i citavom svetu, pogotovu onima koji ne koriste samo pravne argumente protiv Srbije, vec i nelegalnu upotrebu sile.
dragan
Logično je da se treba boriti da teritorija države bude cela, to je uslov celoitosti države.
pragmatist
Umesto komentara. Neka autor, pisac nekoliko knjiga iz politicke filozozije navede razloge zbog kojih bi prosecan gradjanin Srbije trebao da ceni Srbiju, kao eventualnu, buducu clanicu Unije, to jest, Srbiju kao modernu drzavu. S cime je Srbija, kao drzava, zaduzila svoje gradjane, i sve manjine koje zive u njoj? Dovoljno je uzeti u razmatranje zadnjih sto godina. Dogod se ne shvati da Srbija moze da egzistira samo u svom prirodnom habitatu, bez Kosmeta i bez Vojvodine, kao ispirke svog egzistiranja, osudjena je na odumiranje. Ili, izbaciti iz opticaja sve price o Evropi. Zadnje dve recenice u kolumni, su eklakantan primer kako se dolazi, upada u koliziju.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља