уторак, 22.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 07:53
Путопис - Крупањ

Међу бистрим потоцима и уснулим херојима

На северозападу Србије, између Цера, Јагодње и Соколских планина, од Јадра до Дрине, скоро сваки шумарак и пропланак сведоче о великим биткама из новије историје
субота, 08.08.2009. у 22:00
Капела на Мачковом камену

Путовање ка Рађевини и Подрињу пре свега је путовање у прошлост. Са сваким пређеним километром све смо ближи местима чија су имена постала важнија за националну историју него за географију. Први српски устанак. Хајдуци. Први светски рат. Колубарска битка. Битка на Дрини. Гучево, Борања, Јагодња, Соколска планина. Генерал Петар Бојовић, потпуковник Душан Пурић. Текериш: споменик јунацима Церске битке („Ваша дела су бесмртна“), спомен-чесма војводи Степи Степановићу, неколико спомен-плоча постављених од 1928. до 2002. године, међу њима и једна са именом војводе Радомира Путника, и једна посвећена „чехословачкој браћи“, војницима 28. прашког пука аустроугарске војске који су августа 1914. одбили да пуцају у Србе и погинули певајући „Хеј, Словени!“.

Управо због Текериша смо одабрали да од Београда до Крупња, нашег главног одредишта, кренемо путем преко Шапца. То је и најбржа варијанта, па ипак нам је било потребно готово три сата да прођемо кроз многобројна насељена места на овом правцу.

У Шапцу смо накратко застали да у пекари пробамо босанску питу кромпирушу „испод сача“, а пре Крупња смо свратили у Добри Поток, чију је цркву Св. успења пресвете Богородице надалеко прославио тамошњи предузимљиви свештеник Александар Ђурђев. Обновио је ову богомољу, међу најстаријима у Подрињу, око ње раскрчио простор на којем је уредио парк, отворио Етномузеј и Музеј лова (сам је по околним селима прикупио изложене збирке), а у напуштеном рударском окну средио и осликао капелу посвећену светом Прокопију. О оцу Аци је „Магазин“ већ писао, па ћемо га овом приликом поменути само као аутора студије „Цркве Крупња“, занимљивог водича кроз историју, архитектуру, обичаје и легенде овог краја.

„Султанова невеста“ и хајдуци

Једнако нам је добро послужила и књижица „Рађевина и Рађевци“ Јована Јањића, из које смо, поред осталог, сазнали да археолошки налази потврђују да су ту постојала насеља још у периоду неолита, а нађени су и остаци римских грађевина.

Симбол времена проведених под турском окупацијом у Рађевини је Соко град, који је дуго важио за неосвојиво утврђење (прозвано зато „султанова невеста“) на врху 600 метара високе стене, све док га у лето 1804, у Првом српском устанку, није заузела хајдучка чета харамбаше Ђорђа Обрадовића Ћурчије. Злогласна тврђава је сасвим разрушена 1862. године, уз помоћ капетана Петра Радојловића и неколико товара експлозива. На истом месту се данас налази 12 метара висок и 2,2 тоне тежак позлаћени крст, поклон породице Хорста Вробела из Немачке (постављен 24. марта 2000), а испод њега, на платоу између две стене, епископ шабачко-ваљевски Лаврентије подигао је пре деценију и по манастир посвећен владици Николају Велимировићу, са пространим конацима и добро опремљеном библиотеком.

У сунчано предвечерје пред манастиром смо затекли овогодишње учеснике сад већ традиционалне и све чувеније „Мобе“. Зоран Ристивојевић, свештеник који руководи манастиром, рекао нам је да је дошло око 120 српске деце и омладине из Европе, Америке и са Косова, а ту су и њихови вршњаци из Русије, Румуније и Грчке. За месец дана, колико ће провести на „Моби“, поред веронауке, српског језика и историје, учиће и калиграфију, иконописање, црквено певање…

Рибникари, Спасић и доктор Рајс

(/slika2)У самом Крупњу, срцу Рађевине, најзгодније девојке и младићи и највеселији малишани окупили су се крај отвореног базена у центру града, преко пута хотела „Гранд“.  Скривена од спољних погледа уредно поткресаном зеленом живицом, ова малена оаза свежине дуго је била једина те врсте у региону.

– И по томе, као и по много чему другом, Крупањ је вековима предњачио над околним градовима, али сад као да су нас сви претекли. Ето, у средњем веку смо имали руднике антимона, у 19. веку смо саградили и топионице, град је привредно и културно напредовао све до Другог светског рата, кад су Немци спалили цео Крупањ (једино је преживела стара апотека, некадашња вила начелника рудника Пере Деспића, која и данас, обновљена и под заштитом државе, краси главну улицу). После рата смо, уз рударство, развијали и прераду дрвета, текстилну индустрију, па производњу картонске амбалаже, контактних сочива, сушеног воћа… Сад је све то затворено – тмурно примећује Перица Јовановић, директор „Политикиног“ Дома културе, лепе и модерне зграде коју је наша кућа саградила 1984. године покрај речице Богоштице.

Богата библиотека, велика биоскопска и конгресна сала, светао и простран изложбени и канцеларијски простор (а одмах поред зграде је и онај базен) право су место за рад и уживање, па је јасно зашто се управо ту одржавају разни скупови, семинари и рад многобројних секција. Ова својеврсна задужбина породице Рибникар, оснивача и првих власника најстаријег дневног листа у Србији – „Политике“ – чува успомену на Дарка и Владислава Рибникара који су 1914. године погинули у борбама око Мачковог камена.

Крупањ није заборавио ни остале своје добротворе. У главној улици, која од 1926. носи његово име, стоји чесма у спомен на проф. Родолфа Арчибалда Рајса, доктора права и хемије, криминолога и публицисте, Швајцарца и великог пријатеља Србије. Својим извештајима са ратишта на Јагодњи и Борањи он је скренуо пажњу светске јавности на срчаност и неустрашивост српског народа.

Ближе улазу у град је и задужбина београдског трговца Николе Спасића, некадашња болница (изграђена 1934. по истом пројекту као Градска болница у српској престоници), сад претворена у дом за старе. Али најзначајније здање у Крупњу је спомен-црква са костурницом, посвећена јунацима са Мачковог камена, подигнута поред истоимене старе (из 1842) цркве Светог вазнесења Господњег. Спомен-цркву (довршену 1932) као и споменик на Мачковом камену пројектовао је угледни београдски архитекта Момир Коруновић, а њена посебност је велики лустер израђен од граната, метака и мачева покупљених са ратишта после ове битке.

Ни несрећници од чијег оружја су изливени украси за цркву нису далеко: њихове пробијене лобање ређају се у језивом низу на полицама дуж зидова костурнице.

На Мачковом камену

Са врха Јагодње – планина је име заслужила по сочном дивљем воћу које је некада прекривало њене питоме обронке – сенка усамљеног облака клизи низ пропланак обрастао ниском меком травом и мирисном мајчином душицом, да би, с једне стране, нестала у високој боровој шуми која заклања поглед на Дрину, а с друге стране пожурила преко Крупња до Јадарске долине и, даље, до Панонске низије. Усред ове ненарушене лепоте лако бисмо дочарали живописно сеоце, планинарски дом и грају туриста. Али ми нисмо у идиличним пределима Швајцарске, већ на Мачковом камену, где је српска војска водила једну од најогорченијих и најкрвавијих битака за време Првог светског рата. Пред нама је, зато, једноставна и достојанствена камена капела, и натпис: „Отаџбина палим херојима“.

У жестоким сукобима 1. српске и 6. аустроугарске армије, септембра 1914. године, овде, на коти 923, погинуло је око 800 наших и 1.200 непријатељских војника, а међу 176 рањених српских официра био је и принц Ђорђе Карађорђевић. Данас тишину тек повремено наруши хук ветра, попут шапата јунака несталих у борбама на Мачковом камену.

Шта нам то поручују прадедови, чије кости, сакупљене после окршаја, данас почивају у Крупњу? „Децо, покажите више поштовања према својим јуначким прецима и својој земљи!“ Тако би се они, можда, огласили након што би спазили срамне хрпе смећа разбацане око споменика. Потомцима оних који су за те ливаде и шуме положили живот сад је тешко да пластичне боце и кесе, лименке и кутије од цигарета одложе у канте.

Запуштени Змајевац

(/slika3)Сличне „украсе“ смо, нажалост, нашли и на популарном излетишту Крупњана, Змајевцу, отвореном пре десетак година. Сломљене дрвене клупе, изваљена стабла, разно смеће… Локални еколози би желели да га прогласе за национални парк, али редовни посетиоци Змајевца, као и учесници недавне „кркушијаде“, као да би радије овде сместили комунални отпад. Велики је проблем и лош неасфалтиран пут до излетишта.

Крупањ има планове да развија туризам, има за то и природне потенцијале, али без доброг асфалта тешко ће у томе успети.

– Више пута се наша општина обраћала републици за помоћ у изградњи путне инфраструктуре, добили смо обећања, али не и паре. Ипак, не одустајемо. У међувремену се трудимо да што више посетилаца привучемо на традиционалне манифестације као што су Ликовна колонија, „Дани кромпира“, „Дани гљива“ и летњи спортски кампови за децу. Подстичемо конгресни и сеоски туризам, у августу ћемо бити домаћини фолклорних група из Грчке, Румуније, Словачке и Украјине на фестивалу „Европа игра“, а покренут је и пројекат да овде отворимо први геолошки парк у Србији – набраја Раде Марковић из Туристичке организације Крупња.

И ако нисте љубитељ „етнозабаве“, заволећете Крупањ, Рађевину и цео Мачвански округ због очаравајуће природе, крупних купина и малина, 350 врста печурака које расту у овим шумама, бистрих потока и речица (само у Крупњу их има неколико: Змајевица, Богоштица, Кржавица, Чађавица, Брштица и Ликодра – која настаје од две потоње – а на њима двадесетак мостова и мостића) и, наравно, историје која је на овом малом простору сабила онолике векове, догађаје и хероје.

Александра Мијалковић

-----------------------------------------------

Легенда о Рађевом камену

Рађевина је име добила по Рађевом камену, а овај по витезу Рађу који је, наводно, ту сахрањен. Легенда каже да је громаду висине два човека до гроба погинулог мужа довукла, са 32 пара волова, неутешна удовица Анђа, која је и сама убрзо ту скончала од туге. Мештани верују да ће, ако окрече камен, призвати кишу (зато је он преко лета увек бео), а да ће од њега одломљени комадић, ношен као амајлија, помоћи женама да затрудне или роде мушко дете.


Коментари0
c18bf
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља