недеља, 20.09.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 06.08.2009. у 22:00 Зоран Миливојевић

Емоционално изнуђивање

Када сте одбили вољеној особи неку њену жељу, вероватно сте некада доживели да она наставља да инсистира на томе да јој угодите, користећи аргумент: „Молим те, ако ме волиш, учини ми то”. Без обзира на то колико благо и молећиво изречена, ова порука садржи једно прикривено негативно значење које се тиче дефиниције љубавног односа. Тиме што повезује испуњење њене жеље са доказивањем љубави, особа у ствари скривено оптужује да би одбијање испуњења њене жеље било исто што и негација постојања љубави. Из тога може да следи и то да ако она помисли да ми не волимо њу, можда ће и она престати да воли нас. Испада да будућност љубавног односа зависи од тога како ћемо се одредити према датој жељи.

У оваквом случају ради се о емоционалном изнуђивању. Изнуђивање је слично уцењивању: када неко од некога нешто изнуђује, он га малтретира док му особа сама не понуди оно што у ствари не жели да му да. За разлику од грубог изнуђивања у којем се користи физичко насиље, емоционално изнуђивање је често веома суптилно. Разумљиво је да у конфликтним ситуацијама људи цивилизовано користе психолошке методе утицаја на друге како би ови почели да се понашају на пожељан начин. А један од најефикаснијих начина да се делује на друге јесте да се делује на њихове емоције. Циљ је да се произведе она емоција која ће донети промену понашања, као што се то веома јасно види у случају покушавања изазивања страха, односно покушају застрашивања.

Суптилнији методи циљају да код других изазову осећања кривице, дужности, одговорности, стида, смеха, итд. Како се конфликти природно појављују и у односима људи који се воле, љубав није препрека за покушај емоционалног изнуђивања. Тада је најчешће циљ изазвати осећање сажаљења („Како ти није жао што се ја тако лоше осећам без тога”), али га тесно прате и осећања кривице („Сада си успела да ми се све смучи”) и дужности („А да је обрнуто, ја бих то учинио за тебе”).

Људи који емоционално изнуђују по правилу не праве никакву разлику између себе и својих жеља. Последица је да када неко други одбије неку њихову жељу, они то разумеју као да одбацује њих као особу. Они мисле да ако их неко заиста воли, да тада мора да воли, прихвата и одобрава све њихове жеље и сва њихова понашања. Другим речима, они у таквим ситуацијама заиста доживљавају одбијање жеља као доказ губљења љубави. И зато, баш зато што их волимо, не треба попуштати њиховим уверењима, већ их нежно и упорно разуверавати да одбијање жеље није одбијање особе. Исто онако како то мајка ради двогодишњем детету које на забрану реагује изнуђивањем у ужасу од губитка љубави.

Коментари3
3373c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

olivera stetin
Emocionalnom iznudjivanju pribegavaju razmazene i nezrele osobe, po meni. To ne bi trebalo da postoji u iskrenom emotivnom odnosu dvoje ljudi.
D.
Jasno je da ne treba ispunjavati sve zelje partnera radi dokaza ljubavi.Ne verujem da se konflikt iz toga moze resiti razgovorom?! Ipak, pitam se gde je granica neispunjenjavanja zelja partneru a da upadnemo u tip"takav sam kakav sam".Neka zelja za jednog u konfliktu moze da bude nedozvoljena a za drugog vitalna!Ko je u pravu?
Nataša Gajić
To znači, ako odbijamo želju a ne osobu, da nijedno odbijanje ne bi trebalo shvatiti lično, kao nešto što je upućeno nama u protivteži sa našom željom, dakle isto tako ucjena upučena nama kao draženje i mamljenje šargarepom na štapu, tj. stavljanjem nečega u izgled da ćemo dobiti, moguće, ako smo dobri i ne suviše zahtjevni, toliko da izazivamo osjećaj krivice ako nam se želja ne ispuni.U ucjeni je spas i ona je obostrana u bilo kojem odnosu koji teži da nešto "iznudi" ili proizvede, pa bilo to osjećanje ili želja.Isto tako se osjećamo, ucjenjeno ili izigrano, i ako nam se nešto da, samo ponudi, pa odmah zatim uskrati kad smo se već tome obradovali, što je iznuđivanje reakcije, šala ili ,kako se ponaški kaže, "lako zezanje".U obmani je spas, tj. ne pokazivati doslovce svoja osjećanja, naročito uskraćenosti, a mnogi pribjegavaju i lukavstvu i prepredenosti, čak i "bezazlena" djeca da bi se došlo do cilja bez povređivanja bilo koje strane, jer podmuklost, okrenutost zlu, degradira ljudski rod.A šta reći za podmićivanje? kao jednu vrstu akcije u pokušaju da se izazove , često neprimjerena, reakcija ili isto tako iznuđena želja, šo osuđuje svako iole moralno društvo i brani se od ovakve vrste ulagivanja svim silama, tako što kažnjava osobu, a ne samo želju pa i za podmićivanjem, jer takođe degradira svaki međuljudski odnos, pa i ljubavni.A kako do ostvarenja želje? Pa "Um caruje-snaga klade valja"; "Lijepa riječ i gvozdena vrata otvara"...Činjenica je da je igranjac po tuđim emocijama,drugim riječima uticaj na njih, nemoguće izbjeći.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља