субота, 23.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:17

Фрула, хармоника и труба. И Срби

Аутор: Милош Петровићпетак, 07.08.2009. у 22:00

Пастирска фрула као да је нестала из музичке традиције српских сељака. Сељаци, једном ногом у селу, другом у граду, постиђени и преплашени својим атавизмом (који је тадашња „самоуправна власт” прогласила и примитивизмом), одрекли су се инструмента који их је својим интимним и преплетавим звуком могао подсетити на село: родитеље, овце, брда изнад потока. И, не дај Боже, воденицу поточару.

Срећом по њих, звук фруле Саве Јеремића преметнуо се у звук „технолошки напредније” хармонике, који су успоставили Радојка и Тине Живковић. „Грађани са села” нису више морали да се стиде фруле и свог порекла. Успут, звук хармонике повезао је собом и звук гајди и учинио да се момци са села не стиде својих „шими” ципела и белих чарапа. С друге стране, млади хармоникаши успели су да вештим транскрипцијама дела европске класичне музике и делима оригинално писаним за овај инструмент установе школу класичне хармонике која је једна од најцењенијих у свету. Ипак, традиција фруле нестајала је већ у предграђима српских градова. Тихани „дерт” потпуно је заменила хармоника, да ли зато што Срби више воле полифонију од једногласја? Баш као што је, сматра се, Мокрањац својим полифоним хорским делима изневерио византијску музичку традицију и начела ортодоксне грчко-православне музичке праксе.

Трубу у српску традицију увео је чешки Јеврејин Јосиф Шлезингер, капетан-капелник књаза Милоша Обреновића. Шлезингер је основао оркестар који је изводио војничке маршеве, у њима спајајући српски фолклор и западну традицију. Његовом заслугом трубачи су постали и део војничког састава. Звук трубе, намењен подстицању војничких и патриотских осећања, војници трубачи донели су у своја села и променили му карактер. Догодила се још једна необична „српска инверзија” – позив у бој замењен је позивом у коло.

Срби, који су мирна раздобља у последња два века доживљавали тек као предах између ратова, нису се растајали од војничке трубе. Донели су је у своја села као део ратних успомена, баш као што су делови војничке униформе постајали и део њихове ношње. Тако је труба заменила фрулу, баш на начин на који је у западној музичкој традицији моћни клавир заменио звук крхког чембала.

Настанак дувачких оркестара уследио је као природна појава, која је морала да испрати и означи сваки важнији друштвени догађај. Ипак, српска кафана, која још увек представља најважнији део српског парламента, приклонила се мањим ансамблима (виолина, хармоника, контрабас), чија звучност није толико агресивна као српска дувачка „џез биг бенд” постава.

Америчка подела на „црни” и „бели” џез приметна је и у српској народној музици. Вишевековна турска окупација успела је да и код нас начини музичку поделу: југ Србије приклонио се турско-оријенталном музичком језику. Пречесто се заборавља и да турска музика своје порекло дугује персијској традицији и да није никакво чудо што „техерански” звук преовлађује у српској новокомпонованој „народној” музици (коју, узгред речено, већина српских медија упорно назива „фолк” музиком !). Као и подела на „црни” и „бели” џез и код нас је приметна подела на „црне” и „беле” дувачке оркестре. Наравно, „црни” су ромски, а „бели” – српски.

„Бели” трубачки оркестри сачували су српску традиционалну музику, иако су понекад приморани да подлегну притиску тржишта, које сматра да је „дерт” – осећање могуће доживети само кроз оријенталне лествице и непарне ритмове. „Дерт” (или „севдах”) је осећање својствено свим балканским народима и коренима је везано за поезију и уметност Истока. Овај израз означава психолошко стање: „Данас јесмо, сутра ко зна где смо!”, или будистички скраћено: „Данас јесам – сутра нисам”. Ово осећање српска музика изражава избегавајући оријенталне лествице, а замењује их трилерима и осталим украсима достојним француске барокне музике. С друге стране, „црни” оркестри изводе једноставнију верзију музике турских дворских и војних оркестара, која је агресивна и деликатна у тој мери да је слушним органима Европљанина несхватљива у свом психолошком меандрирању. Ове поделе измешане су у естетском шпилу карата слушалаца, а већина је и заборавила на давно изречену тврдњу коју је изрекао легендарни певач Предраг Цуне Гојковић. Рекао је да је српску изворну музику могуће пронаћи једино у селима која се налазе изнад 700 метара надморске висине.

Током протекле деценије трубачки ансамбли аранжирали су за своје потребе и већи број тема из филмова и телевизијских серија. Једна од популарних обрада је и тема из серије „Отписани” коју је компоновао џез-саксофониста и композитор Миливоје – Мића Марковић. Аранжмани поп и рок-хитова плене својом наивношћу, али често и луцидним и маштовитим идејама. Феномен дувачких оркестара постао је и заштитни знак Србије, као и ракија.     

Интересантни су и покушаји страних ансамбала који не учествују у такмичарском делу програма Гуче. Њихови наступи прецизно показују карактеристике, одлике и мане српског менталитета. Иако понекад беспрекорно увежбани, иако је очигледна и њихова жеља да потпуно овладају компликованом орнаментиком и артикулацијом, ови ансамбли не успевају да пренесу осећања „дерта” и „чивијашког” духа који су и најкарактеристичније особине српског менталитета. Верујем да њихове наступе српски трубачи оцењују сажето и прецизно: „Лепо свирају, али нису – зезнути!” Овим „зезнутим” елементом Срби се поносе, а и кад би хтели да га се одрекну, не би успели: музичка орнаментика, „зезнути” трилери и пасажи, пресликавају се и у српски парламент, страначке сукобе, штампу, законе и „радосну” жељу – „да комшији цркне крава!” Ова узречица, која сликовито објашњава српски менталитет, уједно, али и парадоксално, крије у себи и патриотска осећања, тако да је странцима ова маса дивергентних података несхватљива у тој мери да су компјутерски стручњаци вероватно одустали од израде програма којим би се могао објаснити и приказати психолошки профил српског народа.

Сабор у Гучи својим постојањем указује и на односе у пољу одувек магичних одредница: локално-глобално, национално-космополитско, елитно-профано. Ове одреднице подстичу размишљања и о могућностима очувања националног идентитета, који под притиском економске и културне глобализације, постаје запитан и о разлозима и сврси свог постојања. С друге стране, уверење да је сабор у Гучи – профан, а „Егзит” – елитан, отвара питање разумевања поп и рок музике. Као да се заборавља да „Егзит” репрезентује „светску народну музику”, и да, у суштини, ова два фестивала нису „у завади”.

Или, као што рече давно један деда одговарајући на новинарско питање о музичким укусима његових унука: „Једно воли народно, друго забавно!”

Аутор је пијаниста, књижевник и професор на Музичкој академији у Београду


Коментари10
013a6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Slobodan Anić
Treba našem narodu objasniti da truba nikad nije spadala u našu muzičku tradiciju. Možda nekako shvatimo zašto nam se poslednjih decenija nameće truba. Ako je razlog za to Vašar u Guči, onda je razlog zaista više nego bizaran. Zahvaljujem gospodinu Milošu Petroviću koga izuzetno cenim i kao kompozitora i čembalistu. Treba nam više ovakvih prosvetiteljskih tekstova.
dragan todorovic
sve smo to MI....neka smo zivi i zdravi...
Natasa Gojkovic
Fenomenalna analiza koja se moze primeniti na gotovo svaki dualizam u nasoj drzavi, a njih je, na (ne)srecu, mnogo!
Електрична фрула?
Одмах се осети кад чланак напише стручњак. Фрула има ту за себе неповољну страну што јој недостаје гласност, јачина звука - сувише је деликатна за велике, распојасане групе слушалаца. скупове у којима се надмеће, игра, пије, а што је постало одлика српских славља и приредби.
Младен
Упркос свему, мени се и даље више свиђа фрула! Наиме, труба има релативно кратку традицију у Србији да би је сматрали "својим" инструментом. Нажалост, нађем се у непријатности када неко у мом окружењу помене трубу као "српски понос", јер има доста важнијих ствари (с доста већом традицијом) на које треба да смо горди. Не бих да преувеличавам ствари, али може неко данас да оснује неки, рецимо r'n'b фестивал у Србији, за педесет година сви га заволе, те онда кажу да је r'n'b "српска музика". Но, добро све има своје, али се корени ипак морају чувати!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља