петак, 22.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:30

Еврима даривао цело село

субота, 08.08.2009. у 22:00
Миломир Главчић у свом дому у Канади

Ковачи код Јошаничке Бање – У селу Ковачима, у близини Јошаничке Бање недавно је, као и претходних година на Светог Илију, био сабор, а на сабору цело село је богато даровано.

Поклон од 25 хиљада евра стигао је из Канаде па се тако „опарило“ свих 360 становника. Свакоме је удељен коверат са по педесет, а онима који немају породицу са по стотину евра. Бројније породице добиле су тако и по триста, четиристо „еврића“...

И, да све буде још занимљивије, дародавац је њихов давни комшија, кога поједини, углавном старији људи, памте као сироче, надничара, дечака чији су родитељи прерано помрли а он у детињству био „више гладан него сит“.

Реч је о Миломиру Главчићу, сада осамдесетпетогодишњаку, богатом житељу канадског града Нијагара Фалс, који је из родних Попа, засеока поменутих Ковача, отишао пред крај Другог светског рата и пет и по деценија своје родно село није посетио, али ни људе ни крајолик није заборавио. – Није ово једина помоћ коју Миломир шаље – додаје за „Политику“ Радоје Главчић, његов синовац – већ он годинама, чак и онда када ни њему тамо посао није цветао, помаже целу фамилију, укупно 64 рођака. Такозвани први ред родбине, дакле сестру Десанку и полусестру Станимирку, мени као детету његовог полубрата Предрага, сестриће, сестричине... обично дарује два пута годишње са по пет хиљада евра, а остале, такође два пута у години, са по три хиљаде евра...

Дознајемо да Миломир није само добротвор „својима“ већ, како нам објашњава Горан Јанковић, шеф месне канцеларије, „помогао је обнову давно порушене цркве у Ковачима, у суседном Жерађу а и градњу једне цркве тамо у Канади...

Низ је још примера његовог доброчинства и помоћи упркос чињеници да, како у аутобиографској књизи „Трн у нози на дугачком путу“ пише, до новца није долазио олако него муком и даноноћним радом.

Живот му је био препун неизвесности, страховања, опасности, јер је још босоног остао без оца и мајке. Као сироче, по налогу суда, детињство је провео у Ковачина код стараоца Благоја Главчића где је на имању радио од јутра до свитања. Зато је у 14. години одлучио да први пут напусти село. Упутио се за Београд и тамо све до немачког бомбардовања 1941. године шегртовао у једној металостругарској радњи.

Рат га је приморао да се врати назад, у родна брда кроз која су пролазиле разне војске па је и он мало војевао у четницима, мало у партизанима. Захваљујући болести избегао је Сремски фронт и остао да војску одслужи на једној караули у близини Преспанског језера.

Ни данас не зна што га је толико привлачило тамо на супротној обали да одатле, једне ноћи 1947. године, у униформи и са оружјем, украденим чамцем, преплови језеро и нађе се у Грчкој. У метежу тамошњег грађанског рата најпре се обрео у краљевој војсци, а потом у емигрантским логорима у Солуну, Пиреју, па у италијанском градићу Бањоли...

Већ у тим логорима Миломир је показивао таленат да заради новац, рецимо, за Грке је, уз примитивне справе, производио обућарске игле а у Италији се бавио столарским занатом.

Могао је, после, из Италије у више земаља које су примале емигранте, али превагнуло једно сећање о коме Миломир овако у поменутој књизи пише: „Случајно сам прочитао бајку о земљи Канади чијим улицама ходају печени прасићи, по небу лете печене кокошке а на углу сваке улице стоје људи који деле разноврсну храну и колаче. Ова прича ме је опсенила, јер сам био сироче, више гладан него сит и то сам испричао комисији за емигранте додајући да, сада знам да то није тачно. Али, ипак, хоћу у Канаду“.

Тако је 11. априла 1949. године отишао преко „велике баре“, али га и у Канади опет дочекују тешки послови, најпре на пољопривреди а онда у руднику. Као рудар, ипак, стиче прву уштеђевину и убрзо се скрасио у поменутом градићу покрај познатих водопада. Ту се и оженио са девојком Армелијом са којом има двоје, сада већ одрасле деце. Уз њену подршку ушао је и у први приватни бизнис. Најпре је купио омањи мотел, па хотел од 120 соба, биоскоп од 600 седишта, око 80 хектара земље... Умео је, рекло би се, шта да купи, колико да плати, како посао да разради и када некретнине да прода...

И, после свега, сада је задовољан, каже, деца су отишла својим путем а он сада са супругом живи лепо, као пензионер.– Остварио сам свој финансијски циљ и желим да помогнем другима. То ми дође као нека пилула од које се и сам осећам добро, бар десетак дана делујем весело и живахно. Јер, памтим још у дечачким данима, када сам у Ковачима живео код старатеља, крадимице сам од њега узимао и дотурао храну једном комшији чије је четворо деце у немаштини често гладовало... казао нам је у краћем телефонском разговору.

Упитали смо га и зашто никада није дошао у родни крај? – Знате, дуго година нисам могао јер бих тамо, вероватно, завршио у затвору. Онда, било је код мене и помало и устручавања. Наиме, не поносим се ја што сам дезертирао из војске. Уз све то, био сам и послом презаузет и тако су пролазили дани... И сад, шта да вам кажем. Не знам да ли бих и пут и емоције лако поднео... каже Миломир из далеке Канаде.

МирољубДугалић


Коментари18
18189
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milena Palic
Moli Vas jedna trudnica da mi javite na e-mail kako da stupim u kontakt sa gospodinom Milomirom Glavcicem! U ozbiljnom finansijskom problemu sam,porodica mi se zbog toga raspada i ne znam kome da se obratim za pomoc,osim njemu! Molim Vas da mi javite,ne trazim puno! Unapred Vam se zahvaljujem!
nada vukovic
Neka ga bog cuva a njegova dela neka stvore jos ovakvih velikana.Koristim priliku da pomenem jos jednog velikog coveka koga davanje i boziji put koji je izabrao , vodi samo stazama davanja. Nas otac vladika Damaskin Davidovic, je toliko ljudi isrecio davanjem i tako potvrdio davno izrecenu misao da od coveka sve sto ostane je davanje. U ime moje i moje familije , i mnogih kojima je pomogao u svojoj Sumadiji zahvaljujem mu i pamtim , i molim se za zdravlje ovakvih velikana. Vukovic Nada Beograd
mika
respekt
Petar Grozdanic
Jednostavno gospodin zna da nemoze ,i da hoce, sve sto je stekao da odnese u grob. Moze samo dusu i toga je izgleda svestan. Ali ovo je Srbin iz Kanade( Amerike), laf u srcu.
bogdan basaric
Hvala Bogu,da jos ima ovakvih Srba. Zelim vam dug zivot i dobro zdravlje. Vasi postupci,dali su mi nadu,da cemo i ovaj put "preteci"... Neki tvrde,da ko spasi jednog coveka,spasio je ceo svet a vi castili celo selo.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља