петак, 24.01.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:25

„Смрдљевак” за 60.000 Сурчинаца

Аутор: В. Вукасовићчетвртак, 13.08.2009. у 23:59
Због ђубрета би канал требало чистити и двапут годишње али пара нема (Фото Д. Ћирков)

Највећа септичка јама у Београду дугачка је седам километара, налази се у центру Сурчина и користи је око 60.000 људи, готово сви становници те општине.

У катастру је заведена под именом Сурчински канал и неко од званичника би можда рекао да служи за одводњавање вишка воде из плавног подручја, али Сурчинци знају боље.

Безмало сви они истресају садржаје својих сенкрупа у тај канал. И при том су довољно рационални да остале канале, нарочито оне покрај којих живе, углавном заобилазе када седну у камион натоварен преливима из њихових јама. Али поред Сурчинског канала нико не живи.

Он је жртвован да би 60.000 људи, који другом канализацијом не располажу, или зато што су градили без дозволе, или зато што су их политичари насељавали без плана, имали где да се ослободе својих фекалија.

И у остале канале доспе понешто ђубрета. Махом грађевинског шута, који ниједна породица не избацује баш сваког дана али заборављају да се насеље стално шири и да се шут допрема са свих страна.

Има и флаша и разне амбалаже, које сматрају сувише ситним, па претпостављају да толика количина и запремина не може неповратно загадити воду.

Само што мало по мало и ти канали напослетку страдају. У некима од њих за сада само посебна врста патки успева да нађе нешто за храну у ђубрету, још се може и ловити риба, али вероватно би мало ко од пецароша с поносом рекао комшији којег је позвао на ручак да је својеручно, ту у близини, ухватио штуку коју му сервира.

– Нису они глупи, пазе да не сипају из септичких јама тамо где пецају али, кад заврше риболов, ипак зафрљаче флашу и омоте грицкалица у воду. Не размишљају о дугорочним последицама. Сете се да не избаце шут у канал из којег црпе воду за заливање усева али га истресу у неки други близу куће па, када га запуше, жале се нама што су им имања поплављена – каже Ђорђе Блажон, технички директор водопривредног предузећа „Галовица”, задуженог за то подручје града.

Зато Сурчински канал више ниједан мештанин и не помишља да чува.

Због ђубрета би га требало чистити и двапут годишње али пара нема.

Пре три године је намакнуто нешто новца за чишћење али када је исисана скрама дубока пола метра и извучене стотине и стотине килограма муља, понестало је пара да се талог однесе на депонију и тамо одложи на безбедно.

Уместо тога, муљ је затрпан у јамама близу канала, нажалост и близу подземних вода.

– Не верујем да тај муљ може да угрози подземне воде. До сада мора да га је земља већ апсорбовала. Било је у њему свега и свачега, али ипак није био токсичан. Не зна се које је класе вода у Сурчинском каналу, мада очигледно није безбедна за купање. Не би на то, уосталом, нико ни помислио када само види како изгледа. Не зову га тек тако „смрдљевак” – прича Блажон.

Сем што ужасно заудара, „смрдљевак” је боје коју би тешко именовао и академски сликар, осим јуче када је његов најзагађенији део био мутноцрвен од крви коју су избациле две цистерне локалне кланице.

– Овде могу да истоварим, дозволила нам је општина, питајте их – правда се возач и показује руком према углу, иза којег се налази зграда управе Сурчина.

– Дали су нам да овде истоварујемо. А где бих ишао ако нам не дозволе овде? – износи он и последњи аргумент.

Можда им је неко у општини или заједници то заиста сугерисао, резонује касније Блажон, али сигурно не написмено, што није ни потребно јер ионако сви знају да је овде „ђубриште”.

Ако их ухвате чувари из „Галовице”, мештани се најчешће и не свађају.

Знају да чувари немају овлашћења над њима и да морају да зову једног од малобројних водопривредних инспектора, који тек после десет дана нађе времена да појури кривца.

Нађе ли га, тај ће у најгорем случају платити неколико стотина динара, што му се опет исплати више него да односи ђубре на праву депонију.

– Сада овде има мање крви и органских материја него до пре неколико година. Тада су радиле свињске фарме, па је њихов отпад бацан овде и одатле отицао у Саву, којом и данас плове животињски лешеви са других места. Пре него што дође до Саве, муљ из Сурчинског канала прође кроз црпне станице, које га мало пречисте али је он толико јак да изједа машине и тера нас да их често поправљамо или мењамо – објашњава Блажон.

Шта све тече Сурчинским каналом испод непровидне скраме види се у два мања канала дуж њега, који лети пресуше, и невољном, згађеном погледу укажу се шут, животињске кости, балони, флаше, дугуљасте боце хемикалија и још штошта.

– Ђубрива и хемијска средства завршавају чак и у каналима поред кућа, где их људи неће намерно бацити али њиве и дворишта су близу воде и јача киша одмах све спере и однесе у канал. И подземне воде су близу, па хемикалије продиру и до њих. Мислите да пазите, али стање је овде такво да је загађивање неизбежно – каже Блажон.


Коментари0
86ff2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља