петак, 15.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:39

Потрага за савременом Лолитом

Аутор: Марина Вулићевићпетак, 14.08.2009. у 22:00
Маја Херман-Секулић Фото Имре Сабо

Данас најбољу књижевност вероватно пишу писци из бивших колонија у добровољном егзилу на Запад. Мој роман говори о различитим врстама изгнанстава – каже Маја Херман-Секулић, српска књижевница која данас живи у Њујорку. Њена девета књига, роман „Слике којих нема” (Просвета, 2009), својеврсно је, слојевито и вишеструко путовање кроз савремену књижевност, кроз егзилантски живот главне јунакиње Лоле Дунавске и, најзад, путовање кроз атлас упамћених слика којих више нема, кроз Београд, Лондон и Њујорк, у којима се одиграва и реинкарнира судбина савремене Лолите. У овом роману као фиктивни ликови појављују се Набоков и Кјубрик, а прича садржи и низ имплицитних поетичких исказа о (не)могућности савременог романа. Наша саговорница докторирала је и предавала на универзитету Принстон у Њу Џерзију, за свој рад добила је низ престижних стипендија.

Зашто је Ваша књига омаж Набоковљевој „Лолити”?

Пуннасловкњиге гласи „Сликекојихнема, илиупотразизаЛолитом”. Тапотрагаимавишезначењаиобједињујеразнородненитиприповедања. ТојепотрагазаархетипомЛолите, каомодерногмита, укњижевностиидругимуметничкиммедијима. То је потрага за претечама Лолите у самом опусу Владимира Набокова, као и потрага главне јунакиње, Лоле Дунавске, за својом прошлошћу, за самом собом. Моја поетика је овде можда најближа Тому Стопарду који у својим драмама често судара и супротставља две различите, неспојиве идеје, два опречна плана: снимање филма „Лолита”, које се преплиће са трагањем за Лолитом, док се у позадини те потраге дешава трагедија 11. септембра и лична трагедија.

У којој мери је Ваша нова књига „Слике којих нема” настала у дијалогу са савременом књижевношћу?

Мој роман „Слике којих нема” поставља питања управо о томе да ли је роман још увек могућ у времену Интернета и мобилних телефона и да ли би Ана Карењина извршила самоубиство да је у том часу могла да позове Вронског на његов мобилни, да још једном поразговарају о свему? Моја поетика, како је исказана у овој књизи, налик је на оно Бекетово „не могу да идем даље – идем даље.” Она се бори са тешкоћом, готово немогућношћу, писања у садашњем времену. Остаје нам да пишемо само у прошлом, или будућем времену. Због свега тога је данас могуће писати само пастише, фантастику или историјску фикцију, закључује јунакиња мог романа. За сваког књижевног ствараоца, а посебно савременог писца постмодерног сензибилитета који пише уметничку прозу, неопходно је да има дијалог са књижевном традицијом, иначе је он само наш савременик по датуму рођења, али не и по духу.

Тежили сте да створите јунакињу која је потпуно супротна моделу „српске жене одрасле у патријархалном друштву”?

Какавјето „моделсрпскеженеодраслеупатријархалномдруштву”? Далиговоритеоновокомпонованоммоделупсеудопатријархалногдруштваспорнићимаипеваљкама, којијеполаконастајаодеведесетихгодинаисрозаосвеморалненормеграђанскогдруштва, којејеионакобилотанкоиједваопстајавало, илиговоритеонекомидеалноммоделуиздеветнаестогвека? Мојајунакињасигурнонијеуплашена, полуобразованапровинцијалка, каквечестосрећемоунашојфилмскојикњижевнојпродукцији, већсветскадама, некасрпскагоспођаДеловеј, можданекановаМиленаБарили, којајеистваралациинтелектуалац, алиисупругаимајка. Мојајунакиња, ЛолаДунавска, комплекснијеликсавременежене, којепознајемипрепознајем. МојајунакињаприпадаурбаномБеограду, онајењеговгласивапај, инијеусупротностисњим, већсонимелементомкојијеБеоградуобешеновиткивраткаобаласт.

За Вас кажу да сте најлепша Српкиња у Њујорку, да сте својевремено „освојили” Рене Велека, Марка Стренда, Гринзберга, Харолда Блума...

Искуство ме је научило да што је неко већа личност то је једноставнији и приступачнији у животу и дружењу. Имена која помињете само су нека од оних чији сам била саговорник, са којима сам се дружила, или сарађивала. Многе сам разговоре сабрала у књигу „Скице за портрете”. Не треба да говоримо у прошлом времену, јер бих том списку могла да додам и многа наша и страна имена значајних стваралаца, од песника лауреата, или добитника Нобелове награде за књижевност, до добитника исте награде за физику, са којима се и даље виђам, дружим, наравно, под условом да вас прихвати као саговорника. Никада нисам имала страх од ауторитета. Можда је то зато што сам од малих ногу, од мога оца, који је био један од оснивача „Нолита”, па и очуха, који је био универзитетски професор и ректор, била окружена прилично паметним људима, често и живим легендама, са којима су се моји родитељи дружили.

Да ли Вам је некада било тешко што сте жена у свету књижевности, што сте далеко од Београда?

Никада ми није било посебно тешко зато што сам жена, или што сам жена у свету књижевности. Креативност не мари за пол. Књижевност је једина уметност од антике, од времена Сапфо, или Јефимије, која је била доступна женама. У књижевности су жене, било да су писале под својим именом, било под мушким псеудонимом као, рецимо, Џорџ Елиот, равноправно држале своје место у самом врху. Не говорим о женском писму, о „chick-lit”, него о женама које су писале и пишу уметничку књижевност, која није превасходно одређена полом аутора. Мушки писци су увек умели да пишу о женама, а женски о мушкарцима. У мом претходном роману главни јунак је мушкарац, у новом је жена. Гете је чак предвидео да ће најбоља поезија настати када жене у већем броју почну да пишу песме. Код нас, па и свету, већ годинама превлађују жене писци, мада се то по нашим књижевним наградама никако не би могло закључити. Мушкарци још увек имају предност. Непотизам, критеријуми по систему „транге-франге”, затворене, клановске везе, сада су, нажалост, јаче код нас него икада. Недавно да сам присуствовала додели неких наших важних награда где је чак и члану жирија додељена награда, а готово све друге награде добили су људи из истог, уског круга који је не само у жирију него држи кључне положаје у култури и политици. То су углавном „ликови” без завршене школе и значајнијег талента, али гладни власти. Да одговорим, на крају, кратко, на други део Вашег питања – ја никада нисам далеко од Београда!


Коментари3
2faa1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

bogdan basaric
Nemojte da se jedite zbog nasih zirija i nagrada.Skoro svi nagradjivani su ih dobili preko veze. Nagrade u zemlji Srbiji vec odavno su izgubile svaki znacaj kao i brojni takozvani medjunarodni skupovi ili festvali. Sve je to lakrdija.Mnogi laureati su ih kasnije i vracali ili se odricali. Razloga je bilo na preteg. Neki su se postideli,od koga su dobili priznanje,dok je drugima ucinilo,da su prevareni i zloupotrebljeni. Ako je za utehu slicno je i u svetu. Za mene su samo dva coveka iz prostara bivse Jugoslavije,medjunarodno priznata i nagradjena,Tesla i Milankovic. bogdanikus@gmx.de,jos uvek su mi u secsanju vasi odlicni tekstovi objavljivani u "Knjizevnim novinama" pre dvadesetak godina. Drvo koje je izraslo iz betonske pukotine...
Милена
Интервју је занимљив. Буди жељу да се прочита роман.
prikaz
Prikaz teksta o Ani i mobilnom mi je bio dovoljan da odustanem od citanja

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља